Естрадна каријера Анице Стојановић је у многоме слична музичком стваралаштву и естрадном путу Јерине Јовић. Имала је све предиспозиције да постане велика звезда народне музике, али је одлучила се посвети породици, а да се музиком бави и снима плоче онолико колико је било потребно за егзистенцију и пристојан живот.
Уз изванредан глас и музички таленат, Аница је баш као и Јерина Јовић уживала велико поверење Новице Урошевића, једног од најкомерцијалних композитора народне музике, који јој је током читаве каријере пружао подршку и писао песме.
Имала је Аница Стојановић још једну веома значајну предност у односу на друге певачице. Уз диван глас, музички таленат је употпунила вештим музицирањем на хармоници. Њени атрактивни музички наступи са супругом Вељом били су на далеко познати и веома подсећали на тада најпопуларније брачне парове на естради Босу Овуку и Радета Богичевића и нешто старије Радојку и Тинета Живковића. Често су Аница и Веља позивани на концерте и весеља јер су њихови атрактивни и складни наступи били прави магнет за публику.
-Имали смо срећу да на почетку неколико пута наступамо са овим познатим дуетима и то је за нас било велико признање. Много нам је тада значила подршка дивних људи и музичара Радојке и Тинета Живковића који су били у жирију на такмичењу певача и инструменталиста које је одржано у Великом Градишту. Имала сам ужасну трему и Радојка је то приметила, пришла је и са широким осмехом охрабрила мене и Вељу уз речи да нам се смеши лепа будућност, присећа се Аница првог сусрета са славним брачним паром.
Већу пажњу шире јавности Аница и Веља Стојановић су скренули на себе наступима са ансамблом „Весела Шумадија“, са којима је Аница снимила прву плочу у дуету са Предрагом Перићем и Радетом Игњатовићем још давне 1968. године. Тада су биле у моди дуетске песме и веома су биле слушане „Изгубљена љубав“ и „Шта да кажем мила мајко?“.
У СЕНЦИ ЗВЕЗДА
За атрактивну певачицу која свира хармонику почели су да се интересују многи музички продуценти, па је тако најлогичније било да је примети Тихомир Пауновић, тада угледни музички уредник у ПГП РТБ-а. Почетком 1971. године снимила је прву соло сингл плочу са његовим оркестром, за коју су јој песме написали Драгослава Живановића Троше и супруг Велибор Стојановић. Песме „Он је моја срећа“ и „На миру ме остави“ су брзо нашле пут до публике и први тираж је плануо, али из неких непознатих разлога доштампавања није било. Нису се Аница и Веља обазирали на то, јер су већ били довољно популарни и већа слава и и тиражи их нису занимали. По уговору са ПГП-ом имала је обавезу да снима и две године касније публику је обрадовала песмама „Све драги знам“ и „Све ми даде па ми узе“, затим наредне године такође уз ансамбл Тихомира Пауновића објављује плочу под називом „Волимо се ми“ и веома слушану песму суморног назива „Живим тек што морам“.
Квалитетним песмама и врхунском интерпретацијом, као и скромним понашањем на сцени, Аници је са сваком новом плочом расла популарност. Новица Урошевић је сматрао да она заслужује много више и почетком 1975. године дао јој је песме „Дођи у пролеће“ и „Ниси више оно што си био“, за које је био убеђен да ће бити хитови. Изванредним тиражом и слушаношћу на радио станицама ове песме су Аници обезбедиле већу популарност и нове обавезе. Међутим, статус популарне певачице у сенци звезда је Аници је више одговарао, јер је одлучила да се посвети породици и оркестру свога мужа Веље Стојановића. Са двоје мале деце од девет и десет година једва је успевала да одговори бројним естрадним обавезама, али Новица Урошевић се и поред жеље да јој помогне на путу до звезда, помирио са њеним жељама, али је и поред тога обећао да ће кад год жели да снима добити од њега песме. Тако је и било.
Три године касније Аница је снимила песме „Мајко, морам да ти кажем“ и „Раскрсница мог’ живота“ које су постале велики хитови. Ову плочу је снимила уз пратњу оркестра свога мужа Веље Стојановића, који је до тада углавном био познат као друга хармоника у многим оркестрима. У издавачкој кући ПГП РТБ су били одушевљени њеним интерпретацијама и професионалним односом, па су јој по истеку уговора понудили нови још повољнији уговор, јер су са овим брачним паром имали велике планове, али њихови планови се баш и нису поклапали, тако да су се Аница и Веља Стојановић захвалили на поверењу и сарадњи и наставили својим путем.
Пријатељство са Здравком Чолићем
Деценијама уназад дом породице Стојановић у Сиракову био је познат као стециште естрадних посленика. Пре и после наступа многи су у њиховом дому били дочекивани као најрођенији. Тако је било све до недавно, а о томе нам Аница са радошћу прича:
-Била су то лепа времена која се неће вратити. Са свима смо били у добрим односима и многи познати певачи и свирачи су нам долазили у госте.Током служења војног рока у Пожаревцу често је свраћао и Здравко Чолић. Када је излазио у град долазио је код нас у Сираково. Преко лета смо под крушком у дворишту певали највеће хитове забавне и народне музике. Немате појма како је добро певао народњаке. Сутрадан су комшије питали мога свекра: „Ко је онај војник који вам је био у гостима, а пева као Здравко Чолић“? Када би им рекао, да је стварно био Здравко Чолић, они су одмахивали руком јер му нису веровали. Иако је већ тада био највећа звезда забавне музике у Југославији, понашао се нормално и скромно као да је рођен и живео са нама, прича Аница и наставља:
-Заједно смо наступали неколико пута. Певали смо на дочеку једне Нове године у хотелу „Ђердап“ у Кладову. Ту атмосферу и тај његов наступ нећу никада заборавити. Требало је да певамо до после поноћи, а на радост одушевљених гостију остали смо до девет ујутру. Његово црвено одело је било натопљено знојем па је морао да се пресвлачи. После тога смо мало одспавали, па наставили дружење у Сиракову и то пријатељство никада није престало. Случај је хтео да се десетак година касније сретнемо на турнеји по Шведској где смо наступали у истом граду и били смештени у истом хотелу. Обрадовали смо се сусрету и дуго причали. Сачувао је лепе успомене на Пожаревац и наше дружење. Причао је о томе како памти први долазак у нашу кућу, када је на шпорету приметио кувано млеко, које тражио и како га је са задовољством пио. После тога се више нисмо срели, али колико је велики човек показао је када нам је било најтеже. Када је Здравко из новина сазнао да је наш син Слађан доживео тешку саобраћајну несрећу из које је једва извукао живу главу, јавио нам се и понудио помоћ. Ми смо му се од срца захвалили, али он није одустајао и рекао је да жели да одржи један концерт у пожаревачкој Хали спортова, како би нам помогао да платимо скупе операције и лечење у иностранству, са сузама у очима се Аница присећа најтежих тренутака у животу и великог срца највеће звезде са ових простора Здравка Чолића.
ПОРОДИЦА ЈЕ ЈЕ НАЈВАЖНИЈА
Новица Урошевић је веома поштовао Аницу и Вељу Стојановића и често је долазио код њих у Сираково. Волео је како Аница пева и понекад са гитаром уз Вељину хармонику певали су до касно у ноћ. Иако је размишљала да се више дискографски не оглашава, Новица је Аницу подсећао на дато обећање да ће јој писати песме докле год жели да снима. Као резултат свега 1981. године је одлучила да сними још једну плочу. Дао јој је песме „Љубав има ону другу страну“ и „Још те нисам преболела“. Уз потпис познатог аутора и изванредну хармоникашку пратњу Веље Стојановића и Велизара Матушића ове песме су постигле невиђену популарност и љубитељи народне музике су поверовали да ће Аница наставити стазама успеха и са снимањем лепих народних песама.
Међутим, Аница и Веља Стојановић су и даље свирали на многобројним концертима и весељима али Аница се више није дискографски оглашавала. Седам музичких издања које је снимила у периоду од 1968. до 1981. године је сасвим довољно да буде запамћена као једна од најомиљенијих и најскромниих певачица народне музике, а њене песме неће избрисати време и помодарство које ће кад тад проћи.
Током дуготрајне и успешне естрадне каријере Аница и Веља Стојановић су градили мостове пријатељства са многим колегама која трају до данашњих дана. Верују да је уз породицу то највеће богатство које се може имати. Иако су дубоко загазили у осму деценију живота, нису заборавили на своју највећу љубав, па када им дођу гости уз хармонику запевају и то буде догађај за памћење. У последње време се то ређе дешава због ове забране окупљања због пандемије, али дружења нису потпуно престала. Често наврате виолиниста Момчило Станојевић са супругом Снежаном, хармоникаши Новица Николић Патало, Мишко Костић, многи други…
Аница Стојановић је рођена 15. децембра 1946. године у породици мајке Љубине и оца Десимира Миленковића у Крављем Долу. Одрасла је са сестром Евицом и братом од стрица Момчилом Стојадиновићем Цанетом, који је такође постао певач народне музике и снимао плоче. Од малена је заволела народну музику, а посебно звук хармонике.
-Маштала сам да једног дана свирам и певам и да сви гледају у мене. По завршеној основној школи отац је желео да ме упише у Учитељску школу, како бих имала сигуран посао. Волела сам рад са децом, али љубав према хармоници и песми је била већа. После дужег убеђивања отац је пристао да ми купи хармонику на којој сам врло брзо као самоук почела да сричем прва слова музичке азбуке. Сећам се да сам прво научила да свирам и певам песму „Јутрос ми је ружа процветала“ – сећа се Аница првих музичких почетака и наставља:
-Једног јутра мој отац је позвао локалног хармоникаша Драгета из Трновча, који ме је упутио у многе тајне музицирања, тако да сам већ могла да наступам на локалним весељима. Брзо се прочуло за девојчурак који лепо пева и уз то свира хармонику, па је та вест стигла и до Велибора Стојановића, који је дошао код мога оца и затражио дозволу да са њим наставим музичко усавршавање и да са његовим оркестром наступам. То усавршавање је убрзо крунисано браком и на срећу ево траје већ шест деценија – са осмехом нам прича Аница.
Аница и Велибор Стојановић имају кћер Снежану и сина Слађана, који је од родитеља наследио музичке гене. Једно време је свирао хармонику са њиховим оркестром, а онда му се игром судбине живот променио и није више могао да свира. Кћи Снежана и син Слађан су им даривали унуке Александра и Уроша, а они праунуке Андреја и Тадеја, који су Аници и Вељи донели нову радост у овим позним годинама. Искрено се надају да ће се ово са корона вирусом до лета смирити и да ће се окупити под старом крушком у Сиракову. Како кажу, живе за тај тренутак.