Славкo Милићевић: Део прошлости за генерације будућности
Updated:
Дом Бранке и Славка Милићевића у Костолцу нисмо могли да промашимо. У саставу је заједничке зграде коју чини неколико станова а њихову терасу одаје несвакидашња ограда начињена од точкова волујских кола. Посебна атракција је заједнички простор покрај зграде који неки зову и Славков етно кутак. Са уличне стране красе га запрежна кола и камени бунар прекривен ћерамидом док је улаз начињен у духу некадашњих: дрвена капија између два јака стуба и окаченим фењером. Прелазимо неколико камених степеника и видимо ручно рађену фонтану, мноштво репарираних буради, старинску кошницу облепљену блатом, канте за млеко, дрвена колица, чезе и много цвећа. Речју, музеј под отвореним небом у чијем је средишту аутентична брвнара стара готово два века. Уз речи добродошлице дочекују нас слатко од вишања, кафа, сок и занимљива прича.
-Како сам као дечак научио молерски занат, кречио сам у Старом Костолцу а домаћин је предложио да ми уместо новца да шест дрвених точкова и један јарам за воловска кола. Убрзо сам од точкова направио несвакидашњу ограду за терасу, јарам искористио за клупу док је сакупљање старина постало моја пасија. Тако сам почео да трагам за предметима из прошлости које су људи користили у домаћинству, вели наш домаћин.
Славко нас уводи у брвнару где нас дочекује лутак обучен у српску народну ношњу. У углу разбој на зидовима урамљене дипломе и документа из доба Краљевине Југославије, огледало у широком дрвеном раму украшено пешкиром, прапорци за овце и краве, цмрк, односно осушена тиква за пресипање воде… Крај креденца четвороструке наћве за тесто а ту су машина за куцање из тридесетих година, стара ручна каса која се некада користила у продавницама, ручни пекач за зрна кафе, пегле, чутурице, ручни радови, неколико грамофона од којих нам пажњу привлачи онај старински са трубом уместо звучника, машина за шивење „Сингер“, сатови, гусле, мандолина, виолина. Од новије технике видимо фотоапарат са мехом али и „смену 8“, црно беле телевизоре, телефоне…. Занимљиво је да већина технике функионише јер наш домаћин уз сакупљање преузима обавезу да сваки предмет рестаурира и колико је то допустиво поправи тако да радио апарат „Космај“ и овог тренутка ради као нов!
-Посебно су ми драге две изложене фотографије. Ова изнад кревета на којој су моји родитељи и ова на којој је мој почивши шурак Зоран Глигић Глига у народној ношњи. Сећања на њега су посебна јер ми је највише помагао у овом хобију који прожима мој и живот моје супруге. Доста тога имам у кутијама и ормарима и чини се да треба направити још три брвнаре како би се све то изложило, каже Милићевић чија колекција старина обухвата више периода и додаје:
– Посебно желим да поменем Душка Шћекића који ми је помогао да направим каменом озидан бунар испред. Наравно, много је људи који су ми помагали да оживим овај кутак и сакупим ствари које га чине, али сатима бих набрајао њихова имена.
Олд Шетерхенд и Винету
Славко је рођен 13.децембра 1959.године у костолачкој породици медицинске сестре Олге – Оље и машиновође Радивоја Милићевића. На жалост, отац је рано преминуо тако је велику подршку имао од мајке и сестре Весне.
-Одрастао сам и живео у центру Костолца у једноспратим радничким зградама. Као деца ишли смо у биоскоп а свакој пројекцији претходиле су филмске новости у којима су приказивана бројна путовања тадашњег маршала Југославије Тита. Нас су највише привлачили вестен јунаци Олд Шетерхенд и Винету које смо обожавали. Један од наших другара имао је привилегију да му је отац куповао дечије пиштоље и пушке, каубојске шешире али перјанице које су носили Индијанци. Када је био расположен давао нам је нешто од својих играчака, док смо остатак сами правили: стреле од ексера и трске, перјанице од сакупљеног перја по оближњим двориштима а пиштоље од дрвета, сећа се Милићевић.
ОД БИЦИКЛЕ ДО РУКОМЕТА
Славко Милићевић је похађао основну школу „Моша Пијаде“ а то доба обележиле су игре са другарима.
-Након школских обавеза читав Костолац је био наш уз лопту и јурке. Када је један од дечака добио тротинет то је била атракција, али је право на круг или два имао само онај ко је био „добар“ са њим. То нас је навело да међу одбаченим машинама налазимо куг лагере, замолимо старије да нам направе основу, ушрафимо даску и тако добијали нешто између тротинета и скејтборда. Када сам после неколико година добио полован бицикл био сам најсрећнији на свету. Ипак одрастање без оца навело ме је да још као основац почнем да радим сам са молерима. Тиме сам помагао кућни а и свој буџет. Уштедевши нешто новца у Пожаревцу сам купио нов бицикл марке „Рог“. Била је нерасклопљена у кутији а продавац ме је упозорио да пазим како не бих погубио шрафове што се до Костолца и десило. Једва сам је склопио, уз смех прича Славко који је завршио Средњу техничку школу и стекао звање и знање металобрусача чиме се бавио до краја радног века у костолачком предузећу „ПРИМ“.
Добар део живота Милићевић је посветио спорту. Посебну љубав гајио је ка рукомету у коме је оставио траг, а када неким послом дође до Пожаревца радо се сретне и размени сећања са некадашњим саиграчима Ђокићем и Гостојићем.
-Био сам ученик осмог разреда када ме је наставник физичког Тоша заинтересовао за рукомет. Убрзо сам био у школском тиму а Дуја Маровић нас неколико преузима за омладински тим „Рудара“. Рукомет сам баш волео и често долазио у Пожаревац да гледам играче „Младог радника“. Сећам се надимака сјајних играча: Бора Мечка, Поп, Зуре, Кара, Зиги, Жарко, Макса, Јурић… Када сам ушао у први тим „Рудара“ то су били озбиљни тренинзи, добре утакмице и велика борба на терену. Занимљиво је да смо Ајдачић и ја као велики заљубљеници долазили и ван тренинга: ја сам шутирао а он бранио. Анагажовање и рад читавог тима довео је „Рудар“ у Прву савезну лигу чиме смо се сви поносили, сећа се Славко који је рукометну каријеру наставио у пожареачком „Младом раднику“ путујући из Костолца на сваки тренинг и утакмицу.
Љубав преко жице
Славко и Бранка Милићевић
Занимљива прича везана је за познанство са супругом Бранком.
-Највећи „кривац“ био је наш песник Златан Пејкић. Наиме својевремено су организовани културно-уметнички сусрети Бановића и Костолца а Златан ме је упознао са једном девојком из Босне. Ја сам се са њом нашалио и рекао да ми нађе неку лепу и високу Босанку, али да буде лепа као Брена. И заиста, после неког времена та девојка пошаље слику своје рођаке. Гледам слику: За мене је била лепша од Брене. То је била Бранка, моја данашња супруга са којом сам се потом упознавао – телефоном. Тако је то било, одеш у говорницу, позовеш у одређено време, причаш… Прилика за непосредан указала се када су Костолчани узвратили посету Бановићима када сам отишао у Босну и лично упознао Бранку. Наш контакт на даљину постајао је све чешћи, одлазио сам код њених а када је све дошло на место узели смо се. Све што сам до тада стекао у животу стицао сам самостало а потом ми је у томе помагала Бранка, казује Славко.
КАКО ЈЕ НАСТАО СЛАВКОВ ЕТНО КУТАК
Животни ток Славка Милићевића води до прве велике љубави. То је Бранка која му постаје животна сапутница и до данас огроман ослонац и подршка. Временом се овај пар из стана Славкове мајке преселио у други који се налази у улици Саве Ковачевића. На месту које смо посетили и у коме настаје данашња прича. Како простор испред зграде није био уређен Славко је почео да га одржава и коси а са шураком Зораном Глигићем Глигом посадио прва стабла вишње. Простор је просто оживео а идеје су се низале.
-Како сам у то време у гаражи и подруму већ имао доста прикупљених старих предмета дошао сам на идеју да купим стару брвнару и једноставно је пренесем у овај простор. То се и остварило када сам од пријатеља сазнао да се у близини Смедеревске Паланке продаје брвнара. Отишао сам, видео и купио. Сваки део је прецизно обележен бројевима, расклопљен, донет камионом и пажљиво склопљен овде на каменом темељу које сам озидао са зетом Глигом. Како је кров брвнаре био оштећен а ћерамиду нисмо могли да нађемо, покрили смо је старим бибер црепом. То је био простор који сам већ сутрадан почео да украшавам годинама сакупљаним предметима. Прво што сам унео био је кревет стар преко стотину година а у угао поставио такође стару пећ, такозвану бубњару. Све остало сте видели, каже Славко који је од прошле године званично пензионер.
Прича о Милићевићима из Костолца нема краја јер свака реч буди нова сећања. Зато посету приводимо крају.
-И даље сакупљам оно што би могло да буде занимљиво за ову збирку. Тренутно почињем рад на репарацији старог „Сименсовог“ телефона који се некада користио у руднику и размишљам како и шта даље. Било би лепо и корисно да овај простор буде доступан не само пријатељима већ и ђацима као и путницима намерницима који би се упознали са делом историје која је део ове колекције, закључује Славко Милићевић.
Дом Бранке и Славка Милићевића у Костолцу нисмо могли да промашимо. У саставу је заједничке зграде коју чини неколико станова а њихову терасу одаје несвакидашња ограда начињена од точкова волујских кола. Посебна атракција је заједнички простор покрај зграде који неки зову и Славков етно кутак. Са уличне стране красе га запрежна кола и камени бунар прекривен ћерамидом док је улаз начињен у духу некадашњих: дрвена капија између два јака стуба и окаченим фењером. Прелазимо неколико камених степеника и видимо ручно рађену фонтану, мноштво репарираних буради, старинску кошницу облепљену блатом, канте за млеко, дрвена колица, чезе и много цвећа. Речју, музеј под отвореним небом у чијем је средишту аутентична брвнара стара готово два века. Уз речи добродошлице дочекују нас слатко од вишања, кафа, сок и занимљива прича.
Славко нас уводи у брвнару где нас дочекује лутак обучен у српску народну ношњу. У углу разбој на зидовима урамљене дипломе и документа из доба Краљевине Југославије, огледало у широком дрвеном раму украшено пешкиром, прапорци за овце и краве, цмрк, односно осушена тиква за пресипање воде… Крај креденца четвороструке наћве за тесто а ту су машина за куцање из тридесетих година, стара ручна каса која се некада користила у продавницама, ручни пекач за зрна кафе, пегле, чутурице, ручни радови, неколико грамофона од којих нам пажњу привлачи онај старински са трубом уместо звучника, машина за шивење „Сингер“, сатови, гусле, мандолина, виолина. Од новије технике видимо фотоапарат са мехом али и „смену 8“, црно беле телевизоре, телефоне…. Занимљиво је да већина технике функионише јер наш домаћин уз сакупљање преузима обавезу да сваки предмет рестаурира и колико је то допустиво поправи тако да радио апарат „Космај“ и овог тренутка ради као нов!
-Посебно су ми драге две изложене фотографије. Ова изнад кревета на којој су моји родитељи и ова на којој је мој почивши шурак Зоран Глигић Глига у народној ношњи. Сећања на њега су посебна јер ми је највише помагао у овом хобију који прожима мој и живот моје супруге. Доста тога имам у кутијама и ормарима и чини се да треба направити још три брвнаре како би се све то изложило, каже Милићевић чија колекција старина обухвата више периода и додаје:
Славко Милићевић је похађао основну школу „Моша Пијаде“ а то доба обележиле су игре са другарима.
-Како сам у то време у гаражи и подруму већ имао доста прикупљених старих предмета дошао сам на идеју да купим стару брвнару и једноставно је пренесем у овај простор. То се и остварило када сам од пријатеља сазнао да се у близини Смедеревске Паланке продаје брвнара. Отишао сам, видео и купио. Сваки део је прецизно обележен бројевима, расклопљен, донет камионом и пажљиво склопљен овде на каменом темељу које сам озидао са зетом Глигом. Како је кров брвнаре био оштећен а ћерамиду нисмо могли да нађемо, покрили смо је старим бибер црепом. То је био простор који сам већ сутрадан почео да украшавам годинама сакупљаним предметима. Прво што сам унео био је кревет стар преко стотину година а у угао поставио такође стару пећ, такозвану бубњару. Све остало сте видели, каже Славко који је од прошле године званично пензионер. 