Када се у народу изговори реч регрут, неоспорно је у питању војник почетник пред којим је велики пут обуке и припреме за евентуалну одбрану отаџбине. Но, када се овај појам изговори у Пожаревцу или било ком месту Стига, то је сигуран путоказ на човека иза чијег истоименог надимка стоји личност иза које су су деценије истраживања ратног пута и страдања као и чување сећања на људе који су свесно дали животе за одбрану своје отаџбине Србије. Речју, Славољуб Стојадиновић Регрут, председник Градске организације Пожаревац Удружења потомака ратника 1912-1918, истраживач српске ратне историје, публициста и организатор бројних путовања стазама храбрих људи који су саздали део српске историје. Управо за овај вид деценијског ангажовања Стојадиновићу је у поводу Дана ослобођења уручена Октобарска награда Пожаревца.
Славољуб је рођен 31. августа 1948.године у Дрмну у породици оца Драгомира по струци зидара и мајке Јагодинке, домаћице где је одрастао уз сестру Славицу.
– Најдрагоценије што из детињства носим кроз живот су сећање на безбрижност, фудбалско игралиште, тик уз њега реку Млаву која нас је окупљала и дрвени мосто преко њега. Ту смо се калили и одрастали, играли се чувајући стада оваца и по неку свињу у луговима који су временом нестали у индустијализацији. Наиме, због ширења Копа Дрмно, корито реке Млаве померено је ка Сопотској греди док су шуме посечене. Имао сам ту привилегију да сећања на топониме који су измењени касније забележим и сачувам сећања на њих у књизи „Дрмно о својима“ док је на велику срећу зелени појас сачињен од борова и јела доцније враћен око села, прича Славољуб који је седам разреда основне школе похађао у Дрмну и био део прве генерације која је основну школу 1963. године завршио у Брадарцу.
Водећи нас причом у те године, Славољуб Стојадиновић Регрут живо се сећа и следећег:
-Обзиром да је Дрмно у то време имало веће могућности од осталих села, уз редовне игранке биоскоп је почео да ради још 1954.године а наше место било је у правом смислу речи центар окупљања младих из околине. Могу да кажем како је за конзервативну и традиционалну средину активно дружење девојака и младића још увек по мало било баук а да смо ми такве табуе брзо пребродили. Ја сам у том окружењу посебо био везан за кино кабину одакле су се пројектовали филмови, док ме је тематика појединих дела једноставо повукла да почнем са читањем мемоара, историјских дела, путописа… Наравно, нисам пропуштао да се непосредно укључим и у остале сфере посебно у рад Културно уметничког друштва на чијем челу сам касније и био. Остају у срцу и прве симпатије, а ја нисам морао, како се то у народу каже да цепам ципеле, јер је девојка Славица коју сам познавао од малена живела у мом комшилуку. Тако се родила љубав која је потом прерасла у брак, казује Славољуб наглашавајући да му је супруга Славица подарила синове Дејана и Далибора који су породицу Стојадиновић временом проширили снахама Јасмином и Лидијом а деки и баки подарили и четворо унучади.
ОД ЗАНАТА ДО ПУБЛИЦИСТИКЕ
Када је о професионалном животном путу и ангажовању реч, од Стојадиновића сазнајемо:
-Већ као ученик старијих разреда почео сам да помажем оцу у зидарским радовима за које је био врхунски мајстор и научио добар део заната, али ме је неодољиво привлачила школа и жеља за стицање нових знања. Као основац посебно сам волео историју и географију и био стални члан секција које су правиле зидне новине и лагано ткао снове о путу ка средњој школи а потом и факултетско образовању. Но, ауторирет родитеља који је у то време био итекако обавезујући усмерио ме је да у Костолцу завршим занат а по доласку из армије запослио сам се у „ПРИМ“-у као металски радник. Током 1977. године завршио сам организацију на Факултету организационих наука у Београду. Овај посао сам до 1991.године прешао сам на Коп Дрмно где сам обављао најпре послове у техничком сектору а потом послове руководиоца помоћне механизације одакле сам по стеченим условима отишао у пензију, вели Славољуб коме је уз редован посао посебно задовољство причињавало ангажовање у подизању миљеа сеоског живота на највиши ниво.
Од омладинског руководиоца Стојадиновић је у Дрмну прешао пут преко преко уредника филмског репертоара који је за то време био по мало авангардан за сеоску средину, учествовао у креирању јавног живота, руководио Културно уметничким друштвом, обављао функцију председника Света Месне заједнице и активно играо фудбал за локалну „Слогу“.
– Велики подстрек за ангажовање давао ми је и рад нашег КУД-а који је био изузетан. Са успехом је гостовао широм тадашње Југославије, оставио велики траг у Хрватској и Македонији, али био и основ за покретање надалеко познате манифестације „Стишки акорди“. Почетком 1974. године дошао сам на идеју да покренем један овакав пројекат у чему ми је помогао један број истомишљеника и посебно мештанин и мој велики пријатељ Новица Урошевић Пурца који је тада већ био афирмисан интерпретатор и аутор. Наравно да не треба запоставити ни ангажовање на окретању још једне велике манифестације у суседном Кличевцу. Током 1996. године обављао сам функцију одборника у Скупштини општине Пожаревац, а како сам био у комисији културних активости, дошао сам на идеју да заједно са Драгишом – Гуском из Кличевца, Војом из Петке и Ђукићем из Брежана покренем Смотру фолклорних ансамбала села Србије „СФАС“ која има ранг републичке манифестације, сазнајемо од Славољуба Стојадиновиће Регрута кога су љубав према књизи и казивања старијих људи из села, паралелно усмерили да се окрене појединим историјским дешавањима, посебно из времена Балканских и Великог рата.
Тако долазимо до једне од најзначајних активности које овај Стижанин остварио и остварује из дана у дан, пружајући будућим генерацијама усмерење и сећање на славне знане и незнане јунаке који су широм југозападне Европе знојем, крвљу и сузама исписивали странице историје која данас у све вечој мери излази пред светлост јавности. Велико истраживања и путовање доприноси настанку прве Стојадиновићева књига „Дрмно својима“. Понесен трагедијом ратног вихора, голготе и страдања људи који су стасали у непосредном окружењу а животе дали далеко од родне и плодне стишке земље, Регрут је у више наврата посетио Тунис, Кумановово и Арад и са тих места међу корице књиге сврстао многе непознанице појединаца на чијим сенама данас градимо своје животе и наду у будућност. Занимљиво је да ово дело обухвата и историјат манастира Рукумија јер су у књизи забележена имена чак 80 посто свештенства-од ктитора до данашњег игумана. Потом долази ново истраживање и рад на књизи „Родослов села Дрмна“ у којој наш саговорник представља 267 домаћинстава враћајући читаоце чињеницама чак 360 година у назад.
-У низу пет књига које сам до данас потписао, чини се да једно од посебних места заузима историјско дело „Арад некад и сад“ кроз које сам истражио и публиковао преко 1600 имена, посебно страдае људи нашег краја, јер је након пробоја од стране Аустроугара 7. октобра 1915. године са овог простора, почев од Љубичевског моста до Великог Градишта, одведено 2500 нејачи, жена и стараца, а 25 места буквално очишћено који су ове људе пребацили у Арад. Од тог броја више од половине се никада није вратило на родно огњиште. Како је тамо, крај Арадске тврђаве сахрањено преко 3500 Срба а моја жеља је да се на том месту подигне ново спомен обележје, јер је старо уништено при крају 2. Светско рата, остварила се наког обиласка чак 14 година ангажовања подигне адекватно обележје, са тугом и сетом у очима говори Славољуб који је својим ангажовањем оплеменио и неколицину документарних емисија са овом тематиком снимљених за РТС.
Свака од испричаних прича које слушамо од саговорнка рађа нову и тешко је саку сврстати у овај текст. А приче су искрене, болне и бескрајне. То је знак да сваког ко је са пажњом прочитао овај чланак од срца упутимо на Градску организацију Пожаревца Удружења ратника 1912-1920 под чијим ће окриљем имати прилику да се далеко боље и прецизније кроз литературу али и студисјка путовања упознају са темом коју смо овом приликом само овлаж дотакли и која нема краја. За крај сусрета и разговора са Славољубом Стојадиновићем, нисмо желели да останемо украћени за одговор који потписник ових редова жели да сазна од првог дана познанства са саговорником: откуд надимак Регрут?
– Четири немачка бункера недалеко од села Дрмна било је не баш безбедно место крај кога је мој отац Драгомор у време одрастања боравио са вршњацима. Ту су се неретко одвијале њихове игре војника док су дрвене пушке били реквизити. У жару маште и игре неко му је гласно добацио: „Како си посушан к`о регрут“. То је било довољно да понесе овај надимак који сам доцније наследио ја, потом моји синови. Регрути од тада па занавек.
Влада Винкић