2021-08-22T09:43:50+02:00 22. августа, 2021. 09:43 |

Снежана Пешић-Рајић: Не постоје стваралачке границе

Чињеница да је разговор са Снежаном Пешић-Рајић требало да урадимо поодавно, њене обавезе костимографа су у неколико наврата одлагале наш сусрет. Стицајем околности, користимо период пред њен одлазак на снимање у Џеду да вам представимо особу која се још из студентстих дана активно бави костимографијом, за собом има небројено позоришних, филмских и ТВ пројеката, предаје на факултетима савремених и примењених уметности,  члан је „УЛУПУДС“-а и добритник вредних признања.

Рођена Пожаревљанка, Снежана (у кругу породице и пријатеља Нена) је одрасла на Булевару у породици маме Цане и тате Аце уз сестру  Светлану –Цецу.

– Како ми је кућа уз Галерију Милене Павловић Барили, играли смо се у дворишту овог здања, око Музеја и тадашње Музичке школе несвесна да ће и мени једног дана уметност постати професионални животни и духовни позив, каже Нена Пешић-Рајић.

– Мислим да су људи који имају уметнички дар стваралачки свестрани. Тако је и код мене: уз сликарско – костимографски, од малих ногу показала сам интересовање за музику, плес, писање, спорт…Сликарски дар наследила сам од свог прадеде Григорија, Руса, оца моје баке Неониле и деде моје маме. Други, врло важан део дара, мануелни, како бих ја рекла, веза мозак–руке, наследила сам од тата Аце, врсног мајстора, занатлије и баба Станке, која ме је у раном детињству учила да плетем и и шијем. Када се помешају гени и споје вештине, а уз то дође и неописива глад за радом и стварањем, онда кажете да сте пронашли себе у професији којом се бавите и тада ништа није тешко. Речју: не постоје стваралачке границе, прича Снежана која се након школе „Доситеј Обрадовић“ две године школовала у Пожаревачкој гимназији а две у Економској школи јер је тако захтевало Усмерно образовање.

ОСТВАРЕЊЕ СНА

– Уписујем Економски факултет али схватам да то није за мене. Тада почиње остварење сна!  Уписала сам Факултет за текстилну технологију, одсек Дизајн одеће и текстила у Љубљани где студирам до распада Југославије када се враћам у Београд. Настављам на одсеку Костим Факултета примењених уметности на коме 1995. дипломирам, сећа се тог периода наша саговорница.

Са снимања филма „Балканот нее мртов“

По добијеној дипломи, Снежана је позвана да ради на Факултету као асистент, а данас је ванредни професор на Факултету савремених уметности на смеру Дизајн костима и професор по позиву на Факултету примењених уметности, предмет Пројектовање одевних форми, смер Сценски кости и савремоно одевање. Уз рад на Факултету, развија се и њен професионални костимографски рад.

– Почела сам да радим шешире, који су ми постали пасија и заштитни знак, и  они су ме увели  у позориште. Прву представу „Колатерална Штета“, радила сам у Атељеу 212 са редитељем Бобом Ђуровићем када су почеле да се нижу поставке у Атељеу, Југословенском драмском, Народном, Београдском драмском осталим београдским али и позориштима у Новом Саду, Лесковцу, Будви, Скопљу, Марибору, Истанбулу… Радила сам са бројним значајним редитељима и глумцима, ту је преко тридесет ауторских и педесетак представа за које сам радила шешире и асесоаре. Посебно се дичим тиме да су неки од комада гостовали у Пожаревцу на „Данима Миливоја Живановића“ и биле награђиване, са поносом говори Нена Пешић-Рајић.

 

ПОЖАРЕВАЧКИ МИР

Уз позоришне, наша саговорница радила је и рекламне и филмске пројекте.

-Сваки пројекат је занимљив на свој начин, посебано путовање кроз време, карактере, боје, материјале, форме, детаље…што је лепота и чаролија овог посла. Но, посебно бих издвојила представу Атељеа 212 „Посетилац“ у режији Љиљане Тодоровић са Драганом Николићем и Војом Брајовићем. Када је о филму реч, то је остварење Аце Поповског „Балканот нее мртов“ а ту је и пројекат на коме радим последњих годину дана ,поставка „Градске игре 1860-1868“, за Ансамбл „Коло“. Можда је он најзанимљивији и најкомплекснији, јер стварам комплетну реконструкцију костима из тог периода, посебно женског, за које не постоје оригинални модели и цео пројекат радим на основу пар црно белих фотографија, прича Снежана Пешић-Рајић.

У кругу породице: Снежана са ћерком Анђелом, оцем Ацом и сестром Светланом

Мало је Пожаревљана који знају да град у себи носи део уметничког рада наше саговорнице, јер на костимским поставкама у шатору „Пожаревачки мир 1718“ не стоји име аутора. Реч је о реконструкцији костима из 18. века за поставку на Тулби који је урадила 2012. године.

– Леп и тежак пројекат. Уз огромно истраживање и оскудну визуелну документацију, требало је урадити реконструкцијски и естетски приказ одеће преговарача, који су из различитих земаља. На томе сам даноноћно радила добрих шест месеци, али са огромним ентузијазмом-јер је у питању мој Пожаревац, каже Снежана, која на питање колико данас борави у родном граду одговара:

Долазим радо, кад год сам слободна и када нисам професионално ангажована. У Пожаревцу су моји најмилији ћерка Анђела, сестра Светлана и тата Аца. Навише волим када сам у својој кући и свом дворишту. Омиљени део града ми је Чачалица, а када сам ту, не пропуштам да направим круг, два до рампе и назад. Најлепше је лети, када ветар донесе из „Бамбија“ мирис печеног кекса! Волим да прошетам Старим корзоом и Табачницом, видим се са пријатељима, одем до Љубичева, парка, пијаце…То је неодвојив део мене, идеја, инспирација… вели Снежана Пешић-Рајић закључујући:

Живот није радити шта волимо, већ волети шта радимо!

Влада Винкић