Снежана Пешић-Рајић: Не постоје стваралачке границе

Чињеница да је разговор са Снежаном Пешић-Рајић требало да урадимо поодавно, њене обавезе костимографа су у неколико наврата одлагале наш сусрет. Стицајем околности, користимо период пред њен одлазак на снимање у Џеду да вам представимо особу која се још из студентстих дана активно бави костимографијом, за собом има небројено позоришних, филмских и ТВ пројеката, предаје на факултетима савремених и примењених уметности,  члан је „УЛУПУДС“-а и добритник вредних признања.

Рођена Пожаревљанка, Снежана (у кругу породице и пријатеља Нена) је одрасла на Булевару у породици маме Цане и тате Аце уз сестру  Светлану –Цецу.

– Како ми је кућа уз Галерију Милене Павловић Барили, играли смо се у дворишту овог здања, око Музеја и тадашње Музичке школе несвесна да ће и мени једног дана уметност постати професионални животни и духовни позив, каже Нена Пешић-Рајић.

– Мислим да су људи који имају уметнички дар стваралачки свестрани. Тако је и код мене: уз сликарско – костимографски, од малих ногу показала сам интересовање за музику, плес, писање, спорт…Сликарски дар наследила сам од свог прадеде Григорија, Руса, оца моје баке Неониле и деде моје маме. Други, врло важан део дара, мануелни, како бих ја рекла, веза мозак–руке, наследила сам од тата Аце, врсног мајстора, занатлије и баба Станке, која ме је у раном детињству учила да плетем и и шијем. Када се помешају гени и споје вештине, а уз то дође и неописива глад за радом и стварањем, онда кажете да сте пронашли себе у професији којом се бавите и тада ништа није тешко. Речју: не постоје стваралачке границе, прича Снежана која се након школе „Доситеј Обрадовић“ две године школовала у Пожаревачкој гимназији а две у Економској школи јер је тако захтевало Усмерно образовање.

ОСТВАРЕЊЕ СНА

– Уписујем Економски факултет али схватам да то није за мене. Тада почиње остварење сна!  Уписала сам Факултет за текстилну технологију, одсек Дизајн одеће и текстила у Љубљани где студирам до распада Југославије када се враћам у Београд. Настављам на одсеку Костим Факултета примењених уметности на коме 1995. дипломирам, сећа се тог периода наша саговорница.

По добијеној дипломи, Снежана је позвана да ради на Факултету као асистент, а данас је ванредни професор на Факултету савремених уметности на смеру Дизајн костима и професор по позиву на Факултету примењених уметности, предмет Пројектовање одевних форми, смер Сценски кости и савремоно одевање. Уз рад на Факултету, развија се и њен професионални костимографски рад.

– Почела сам да радим шешире, који су ми постали пасија и заштитни знак, и  они су ме увели  у позориште. Прву представу „Колатерална Штета“, радила сам у Атељеу 212 са редитељем Бобом Ђуровићем када су почеле да се нижу поставке у Атељеу, Југословенском драмском, Народном, Београдском драмском осталим београдским али и позориштима у Новом Саду, Лесковцу, Будви, Скопљу, Марибору, Истанбулу… Радила сам са бројним значајним редитељима и глумцима, ту је преко тридесет ауторских и педесетак представа за које сам радила шешире и асесоаре. Посебно се дичим тиме да су неки од комада гостовали у Пожаревцу на „Данима Миливоја Живановића“ и биле награђиване, са поносом говори Нена Пешић-Рајић.

ПОЖАРЕВАЧКИ МИР

Уз позоришне, наша саговорница радила је и рекламне и филмске пројекте.

-Сваки пројекат је занимљив на свој начин, посебано путовање кроз време, карактере, боје, материјале, форме, детаље…што је лепота и чаролија овог посла. Но, посебно бих издвојила представу Атељеа 212 „Посетилац“ у режији Љиљане Тодоровић са Драганом Николићем и Војом Брајовићем. Када је о филму реч, то је остварење Аце Поповског „Балканот нее мртов“ а ту је и пројекат на коме радим последњих годину дана ,поставка „Градске игре 1860-1868“, за Ансамбл „Коло“. Можда је он најзанимљивији и најкомплекснији, јер стварам комплетну реконструкцију костима из тог периода, посебно женског, за које не постоје оригинални модели и цео пројекат радим на основу пар црно белих фотографија, прича Снежана Пешић-Рајић.

Мало је Пожаревљана који знају да град у себи носи део уметничког рада наше саговорнице, јер на костимским поставкама у шатору „Пожаревачки мир 1718“ не стоји име аутора. Реч је о реконструкцији костима из 18. века за поставку на Тулби који је урадила 2012. године.

– Леп и тежак пројекат. Уз огромно истраживање и оскудну визуелну документацију, требало је урадити реконструкцијски и естетски приказ одеће преговарача, који су из различитих земаља. На томе сам даноноћно радила добрих шест месеци, али са огромним ентузијазмом-јер је у питању мој Пожаревац, каже Снежана, која на питање колико данас борави у родном граду одговара:

– Долазим радо, кад год сам слободна и када нисам професионално ангажована. У Пожаревцу су моји најмилији ћерка Анђела, сестра Светлана и тата Аца. Навише волим када сам у својој кући и свом дворишту. Омиљени део града ми је Чачалица, а када сам ту, не пропуштам да направим круг, два до рампе и назад. Најлепше је лети, када ветар донесе из „Бамбија“ мирис печеног кекса! Волим да прошетам Старим корзоом и Табачницом, видим се са пријатељима, одем до Љубичева, парка, пијаце…То је неодвојив део мене, идеја, инспирација… вели Снежана Пешић-Рајић закључујући:

– Живот није радити шта волимо, већ волети шта радимо!

Влада Винкић