Трећенаграђена прича овогодишњег конкурса Реч народа за кратку новинску причу „Миливоје Илић“ је „Спасовдан“ аутора Љубисава Грујића из Пожаревца.
Ову, као и одлуку о првом и другом месту једногласно је донео трочлани жири који су чиниле главна и одговорна уредница „Реч народа“ Татјана Роквић Стојковић и новинарке овог недељника Милена Перишић и Ивана Радоњић.
O Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Да неко Спасовдан види као црквени празник, док је другима спасовдан дан када џепове напуне новцем у истоименој причи, бритким стилом, описао је Љубисав Грујић. У трећенаграђеној причи емоција усхићења само пар редова касније прелази у стање испразности. Грујић је у својој краткој причи успео да дочара танку нит која победника дели од пораженог.
Спасовдан
Одох и ја у пензију. Хвала Богу, дочеках жив и здрав, не баш комплетно прав… али мени то не смета. Ни Дрина није права, кривуда, па и ја ћу да хватам кривине у ове долазеће дане. Жена би волела да има правог, волео бих и ја много шта да имам али шта ћу кад немам.
Добих и неку цркавицу што се зове отпремнина. Рекох фамилији да тога није било, да је укинуто, јер би ме разапели као Исуса. Мислио сам, прво ћу да окренем, нећу рећи оперем, те паре јер су зарађене више него поштено.
Замотам паре у дуплу кесу па у неке новине, па у унутрашњи џеп радне блузе, јер у њој по кући по цео дан нешто радуцкам по дворишту. И биће ми близу док осмислим у који бизнис ћу да уложим то мало пара, да се бар мало увеличају, размноже, па да има и за мене и за ове моје термите.
Већ сам стварао слику њиховог одушевљења када треснем на сто торбу пуну пара, што никада у животу нисам урадио. А ни видео,да будем искрен. Сем у филмовима.
Свиће ново јутро. Пожурујем да се увучем у своје радно одело, да “шушкам” нешто по дворишту и размишљам о бизнису.
Одела нема доле поред кревета, где сам га остављао.
– Женооо… Где ми је радно одело?
– Човече, данас обуци нешто нормално, где ћеш данас да радиш, данас је Спасовдан црвено слово. Слава људима
– Па добро, а где ми је радно одело?
– Ено ти бре на жици, синоћ пред спавање сам опрала.
Трчим напољу, у гаћама. Жена гледа зачуђено. Можда и нека комшика видела, мада и да је видела није имала шта ни да види. Бркам по џепу блузе. Ништааааа…
– Жено,овде у џепу ми је била нека кеса…
– А видела, пуна неких твојих артија, бацила сам у канту, и неке ексере имао у панталонама.. Ексери ти на столу напољу…
Стално чистим филтер од твојих глупости из џепова.. Вади то кад завршиш са послом..
Трчим на улицу до канте за смеће. Празна.
-Е добро си се сетио човече да једном и ти унесеш канту. Јутрос комуналци дошли рано… Некада знају и у подне..
Због празника ваљда. Имају негде и они можда славу Спасовдан.
Улазим у двориште, у гаћама, са празном кантом за смеће, празним мислима. Личим сам себи на комуналца. Они бар нису у гаћама. Да се обучем свечаније па да одем до сметлишта где истоварују отпад. Ако нађем кесу, славићу и ја убудуће Спасовдан.
А можда га већ и комуналци славе, што рече моја жена.
Биографија
Љубисав Грујић пише поезију за децу и одрасле, хаику, кратке приче, загонетке и афоризме. Заступљен у стотинак зборника и антологија, добитник педесетак домаћих и међународних награда за своје стваралаштво, радови превођени на Бугарски, Енглески, Арапски, Италијански, Македонски и још језика.
Члан је већег броја клубова и удружења писаца у Србији а члан и Удружења књижевника и писаца у Словенији. Наступао до сада на стотинак манифестација књижевног карактера у Србији и иностранству.
Главни организатор Међународног фестивала хумора и сатире у Kостолцу, у оквиру летњег Kултурног програма, а однедавно и један од оснивача Удружења стваралаца „Град од речи“ у Пожаревцу где сам председник одбора за хумор и сатиру.