2020-03-15T08:30:09+01:00 15. марта, 2020. 08:30 |

Срце је „тица араратска“

Са Драгославом Живадиновићем,

добитником награде „Златне струне“

Разговор водио Мића Несторовић

(Објављено 26. новембра 1976.)

             Драгослав Живадиновић из Калишта је ове године на Смедеревској песничкој јесени  у конкуренцији око 850 аутора песама пристиглих из свих крајева Југославије, на конкурсу ове манифестације, који је имао симболичан назив „Сунце у човеку“, освојио награду „Златна струна“.

            Посетили смо песника у пријатном амбијенту Матичне библиотеке Мало Црниће где он, иначе, ради и са њим разговарали.  Живадиновић је одговорио на неколико питања везаних за ово високо признање, поезију, живот…

             -Песниче краја мог, могу ли тако да ти се обратим?

             -Вероватно да је сваки истински песник, песник најпре свог завичаја. Ту се он родио и најдубљим мотивима, најтананијим осећањима и памћењем везан је, да кажем на један генетички начин, за тло на коме је прво заплакао, зарадовао се, а потом био често погружен и разочаран. Свеједно, верујем  да све о чему  песник пише,  говори о детињству и младости. ..

             -Зна се да се књижевношћу бавиш преко 20 година. Колико тачно пишеш, о чему највише и ако се сећаш , шта си прво написао?

             -Тачно је да сам се овим великим занимањем , то јест великом, дивном и можда најхуманијом уметношћу од свих уметности, најпре можда случајно, потом из хобија, затим из пркоса према нечем ружном у људима, почео да бавим пре више од 20 година. Прва песма ми је објављена у „Задрузи“ 1952/53 године. Сада се не сећам наслова те песме, то је уствари била једна кратка песмица, али се сећам једног стиха те песме: „И кроз искру бистре капље , ја посматрам цео свет“. У тој песмици је био можда почетак мог „филозофирања“ о свету. Заокружење, али не коначно, тога умовања је у „Црвеној тици араратској“. Иначе, највише сам писао прозу, а скоро сам започео једну нову прозу. Један од романа  –  „Судбине“  налази се у „Браничеву“…

          –Рођен си у Калишту, крај остатка муниципијума. На твоју стваралачку личност као песника, на твоју истрајност као човека …да ли је ова стара насеобина имала икакав утицај на тебе, односно била нека твоја песничка инспирација?

         -Место, брег где је пре више од 1.300 година био римски муниципијум , којег су вероватно словенска пустоловна  страст и некултура разрушили, сада се зове Градац. На турском се, чини ми се град каже кале, а моје се село зове Калиште. У Калишту, на темељима бившег муниципијума,  у једној колиби, у бостанској  Драгослављевој колиби  родила се „Црвена тица араратска“. Дакле, све то на човека има утицај. ..

          -Жири Смедеревске песничке јесени , под председништвом др Зорана Гавриловића оценио је да је у твојој песми „Црвена тица араратска, нађен изванредан спој између митског симбола и савременог песничког казивања, али у ствари песма својим садржајем, служећи се симболима, поставља , рекао бих, фундаментална питања савремених форми живљења: песник песмом поставља питања свету, али и тражи излаз. Да ли би ти имао још нешто да додаш образложењу Зорана Гавриловића и овом мом одгонетању?

           -Скоро да не. Гавриловић је то добро осетио и протумачио. Пре њега ја бих тешко, да ме је неко питао, умео да тумачим ту песму. „Црвена тица араратска“  је можда најпре љубав и доброта дародавна у најширем смислу речи. Она је још и глас опомене данас, свету.

           – Шта је лакше писати, прозу или поезију?

           -Рекао бих да је песма ствар доброг тренутка и велике али не много дуге концентрације, а затим ствар искуства и рада, преписивања и прављења нових верзија  док вам се не учини да сте све добро рекли. Проза је мукотрпан рад, треба много знати. Она је и опасност, чакају вас замке, рупе иза сваке реченице и све зависи само од вас,  једино од вас лично, хоћете ли се искобељати, можете ли стићи на циљ и како је једном Андрић сликовито рекао  да вам се не догоди да као слаб коњ у трци на половини стазе застанете и почнете да пасете.

          -Шта би препоручио младима,  како на литерарном плану тако и културно-образовном?

          –Да много више читају него што то у већини случајева чине. И да се самообразују. Да се пуне духом,  не због других већ, већ ради себе. Стваралачка вредност и литерарна писменост долазе постепено. Оне уствари не долазе, оне се освајају љубављу и решеношћу. Глава мора бити тучак, а срце тица араратска. Онда живимо два живота.