По образовању је педагог који се уз рад са ђацима бави калиграфијом, сито штампом, фотографијом и дизајном. Зидови Средње школе „Милоје Васић“ у Великом Градишту и Основне „Бранко Радичевић“ у Голупцу осликани су његовим калиграфијама. Дизајнирао је насловне стране десетак књига, излагао а као аутор потписао уџбеник/радну свеску „Лепо писање“. Тако би у три реченице описали Срђана Омерковића који је почетком деведесетих година из родног Алексинца дошао у село Радошевац да на кратко као замена предаје музичко васпитање. На овај део обале Дунава остао је до данас. Учитељ Срђан живи у Великом Градишту и образујући још једну генерацију ђака радо се сећа свог одрастања:
– Детињсто сам провео у једном од сокака родног Алексинца играјући се свега што је било у тренду седамдесетих година. Био сам заљубљен у фудбал, одушевљавао се Јоханом Кројфом и „Барселоном“. Брат је тренирао у градском тиму а мени је било довољно да трчим за лоптом у свако доба дана. Поласком у трећи разред основне крећем и у први разред музичке школе учећи хармонику. Ипак, лествице и етиде нису обележиле те године мог живота. Након три разреда одустајем, али је чињеница да ће веза са музичком писменошћу и уметношћу одредити потоњи ток мог живота, вели Срђан који схвата да црта далеко боље од вршњака из разреда.
– Од наставника који уочавају моју надареност добијам задатке да на хамеру исписујем падеже, песме наших књижевника, исцртавам карту Југославије, анатомију човека… Најпре имам очеву помоћ, али брзо улазим у проблематику и крећем самосталан рад на изради паноа за наставу и изложбе. За труд добијам књиге и улазнице за представе у Нишком позоришту у којима сам уживао, наравно – не запостављајући фудбал, прича Омерковић који потом уписује Средњу педагошку школу.
-Најискреније, у Педагошку крећем без икаквог ранијег плана и то је била школа о којој нисам размишљао. У том периоду почињем да се бавим карикатуром и објављујем у „Биолошком листу“ из Сарајева, „Политикином забавнику“ и „Експрес политици“. Поликолором и шаблонима другарима на мајицама штампам бројне мотиве а почињем и прве фирмописачке радове зарађујући џепарац. Тих седамдесетих година креће експлозија рок музике у свету и Југославији и почињем да свирам гитару. Убрзо настаје бенд са којим наступамо на такмичењима средњих школа.
Срђан је рођен 16.новембра 1962.године у Алексинцу. Стасао је у радничкој породици мајке Слободанке и оца Драгутина заједно са пет година млађим братом Зораном.
-Од оца сам наследио таленат лепог писања који сам веома рано испољио у школи а он ми је у томе помагао јер је имао искуства у фирмописачким пословима. Мајка је била темељ породице и чврсто нас је држала на окупу, сећа се Омерковић.
Након средње школе Срђан Омерковић уписује Педагошку академију. Тада креира прве дизајнерске радове користећи их несвакидашње: Оригиналне омоте ЛП плоча баца а за личну употребу ради нове по сопственим идејама. Одушевљен је радовима појединих светских дизајнера омота док га нарочито инспиришу натписи и лого решења те почиње да смишља прве фонтове користећи их на својим радовима. Завршавајући студије наставља да се бави музиком а убрзо стиже позив за служење у ЈНА.
– После војске покушавам да нађем посао у струци. Како нисам желео да будем у Савезу комуниста ишло је тешко. Речју: никако. Срећом, преко колеге са студија који је радио у школи у Голупцу сазнајем да је наставница музичког на боловању и да могу да радим пар месеци. Наставница одлази у другу школу а ја остајем и неколико година водим хор и оркестар са пуним фондом часова. То је за мене било драгоцено искуство у коме сам могао и креативно да се изразим припремајући приредбе, сећа се Срђан који почетком деведесетих почиње да ради као учитељ у Радошевцу крај Голупца.
– Одељења голубачке Основне школе „Бранко Радичевић“ у Радошевцу била су она ретка са мало већим бројем ученика. Приметио сам да има деце талентоване за ликовну уметност и одлучујем да њихове радове архивирам. Приликом дошколовавања за професора разредне наставе у Јагодини однео сам део прикупљеног материјала професору Сретку Дивљану који је био одушевљен талентом и креацијама. Тако сам дошао на идеју да од годинама чуваних ученичких радова приредим професионалну изложбу.
Подршком родитеља ученика, матичне школе и локалне заједнице у Голупцу Омерковић 2011. године приређује изложбу „Шарени свет мог детињства“ праћену богатим каталогом. Јединствена поставка оставила је веома позитиван утисак тако да је у Галерији модерне уметности Голубац прошле године одржана нова: „Шарени свет мог детињства 2“. Тада су представљени радови настали од 2011. до 2024. године.
-Суштина је у томе да се јавно прикаже изузетна креативност деце. Наиме, данас учитељи запостављају и несвесно убијају таленат и креативност ђака нудећи шаблоне и идеје са интернета. Незаинтересованост и страх да се тиме озбиљно баве доприноси све мањој креативности младих са једне и својеврсног царовања површности са друге стране која лагано окупира савремено друштво, истиче Омерковић указујући на важну улогу ликовног стваралаштва у васпитању и образовању деце.
Срђан Омерковић је познат и као аутор радне свеске „Лепо писање“ чија је суштина да се исправи све оно што се погрешно пише у Букварима.
– Обрадовао сам се када је лепо писање уведено као изборни предмет и одмах почео са његовом применом у одељењу. Очекивао сам и прикладан уџбеник који је убрзо стигао, али био је катастрофално лош са много елементарних грешака. Тада сам одлучио да направим уџбеник/радну свеску под именом предмета. Радио сам три месеца и послао „Креативном центру“ где су били одушевљени. Графички смо да га заједно обликовали а „Лепо писање“ је био одлично прихваћено код колега и родитеља. Користио се неколико година док предмет није укинут.
Неки од Омерковићевих радова налазе се у Аустрији, Италији и Америци и сви су исписани ћирилицом.
-Иза себе имам две самосталне изложбе и драго ми је да сам заинтересовао и са калиграфијом упознао много деце и одраслих. Примећујем њихово поштовање према овој уметности која добија сликарске елементе и може да се комбинује са различитим материјалима. Довољно је да имамо пар пера, фломастера или обичне оловке и парче папира и да настану интересантна дела која могу да изненаде.
КРОЗ РАДОВЕ ИСТИЧЕ ДУХОВНОСТ
Када је о калиграфији реч, наш саговорник је њоме почео да се бави као основац. Након писанија по зидовима и школским торбама наставници су му давали дневнике да исписује имена ученика. Кренуло је писање диплома, честитки…
– Учио сам путем покушаја и грешака. Код нас нема правог уџбеника за калиграфију и веома је мало информација из којих може нешто да се научи. Био сам срећан када бих негде нашао калиграфски рад Захарија Орфелина, Александра Додига, Стјепана Филекија… Постојала је једна школа где се обраћала пажња на прецизно исписивање и правилно коришћење фонта. Велики помак у разумевању калиграфије донео нам је интернет. Тада сам се упознао са радовима Џона Стивенса и схватио да калиграфија није само исцртавање линија и прецизно писање. Ја покушавам да спојим калиграфију запада са нашим писмом и ћирилицу прикажем на слободнији начин рушећи одређена правила пазећи на естетику. Крећем од компликованог према једноставном док не добијем суштину саме мисли коју исписујем: прво пишем а тек онда извлачим линије ако је потребно да проверим саму композицију слова и речи. Кроз радове истичем духовност и покушавам да људе подсетим на велика имена из наше уметности, историје и религије, каже Срђан који кроз семинаре за децу и одрасле жели да скрене пажњу како калиграфијом чувамо наше писмо, културу и традицију.
Калиграфија је лепо исписивање одређеног текста различитим врстама пера и другим алатима.У почетку је исписивана на кожи и пергаменту гушчјим пером, а касније и металним са различитим врстама мастила. Књиге које су настајале на овакав начин биле су ретке и требало је право богатство имати је. Код нас су их писали искључиво калуђери по манастирима, а једна од најпознатијих је „Мирослављево јеванђеље“.
– Рад у просвети оставља слободног времена које можемо да искористимо уживајући у неком хобију. Мени стваралаштво много значи јер сам по природи повучен човек коме је потребан мир за фокусирање у неки проблем. Има периода када настаје велики број скица за будуће калиграфије док сам некад више окренут сито штампи и дизајну. Док читам имам потребу да лепу мисао претворим у калиграфско дело и тако је поделим са људима.
Срђанова породица наклоњена је уметности у сваком погледу. Супруга Милона се у слободно време бави сликањем а њена ћерка из првог брака Алиса завршила је историју уметности и сликарство у Америци.
-Трудимо се да једни другима будемо подршка и уживамо у томе што радимо без великих амбиција и планова. Супруга ми даје идеје око неких организационих питања када су изложбе у питању. Велики смо љубитељи уметности и она је уз духовност наш четврти члан породице, каже Омерковић закључујући:
– Волим рад са децом. Трудим се да препознам склоности својих ђака, подржим их и усмерим. Креативност је нешто што нам је као велики поклон дат од Бога и имамо обавезу да га током живота негујемо, чувамо и развијамо. И што је најважније: да њиме дарујемо људе око себе.
Влада Винкић
