2020-05-23T10:20:48+02:00 23. маја, 2020. 10:16 |

Стаменост венчачког мермера у нежној стишкој долини

Заступљена кроз самостална песничка издања, књижевној периодици Србије, Канаде и Аустралије, бројним  зборницима и антологијама Златија Радовановић је оличење тихе поетске воде која деценијама налази нове стваралачке токове и утемељује их средиштем стишке равнице.  Иако рођена у селу Босути тик уз Аранђеловац, данас из свог скромног дома у Батуши, снагом сопствене писане и изговорене речи преноси лепоту, квалитет и постојаност српског стиха који својом јачином, чини се, у својој бити носи све атрибуте чувеног арађеловачког мермера.

Угледавши свет на Благовести 1950. године, Златија је Основну школу и Гимназију завршила је у Аранђеловцу док је 1973. дипломирала на београдској Вишој педагошкој школи у Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Као наставница српскохрватског језика радила је у Босни и Херцеговини, потом долази у Србију, а након дугогодишњег преношења вредности и лепоте матерњег језика, његових основних правила и писаних дела ученицима Сремчице и Железника, обрела се у Малом Црнићу, у коме је након две деценије рада са ђацима осетила пензионерске дане.

Прекраћујући један од тих дана, који нашој уваженој саговорници ни у ком случају није монотон, разговор почињемо сећањима на детињство:

-Највећу захвалност за љубав, негу и образовање које ми је омогућено, упућујем мојим почившим родитељима Милени и Велимиру Максимовићу. Стицај животих околности био је такав да они нису моји биолошки родитељи, али захваљујући свему што су учини за мене, за нијансу се нисам осетила другачијом од мојих вршњака, говори Златија.

Вративши се у те дане и те године, вели да је мајка Милена била финансијски директор једне фирме, док је отац Велимир био уметничка и боемска душа високе интелигенције, што је породици давало додатну топлину и срећу: речит, начитан, духовит, бавио се сликарством, волео да чита, запева…Посебно чега се Златија сећа били су очеви дуети са легендом вокалне сцене Живаном Сарамандићем који је био њихов кућни пријатељ.

Из међусобне породиче, код наше саговорнице изродила се нова љубав:  

– Била је то љубав према књижевности која се у мој живот ушетала у раном детињству. У четвртом разреду основне школе добила сам прву награду: „Кекецову значку“ за прозни рад а прве стихове записала у дванаестој години. Као ученица аранђеловачке гимназије сарађујем у школском часопису „Сунчани круг“, који је уређивао књижевник Раде Главашевић, док су ми угледници били професор Жарко Бабић, песник и школски друг Милорад Главашевић као и професорка и књижевница Јелена Стојановић. Но, у јавно књижевно деловање увели су ме угледни писац и етнолог Миле Недељковић и сјајна песникиња Драгиња Урошевић. Тада су ми као  као члану Књижевног клуба у Београду штампали неколико песама у зборнику „Дунав тече“, сећа се Златија Радовановић говорећи да су потом уследиле објаве у „Студенту“, „Младости“, „Књижевној речи“ и другим књижевним часописима.

Златија Радовановић је члан  Удружења књижевника Србије и до сада је објавила песничке збирке: „Светлост тихог ткања“, у издању београдског „Рада“, „Између обала светлости“, коју је издала Књижевна заједница „Вељко Видаковић“, Ниш и  „Ткаље“ заједно са Бранком Максимовић и Радославком Радом Пејић, Удружење књижевника Србије – Подружница за Браничевски округ и Библиотека „Србољуб Митић, Мало Црниће. Добитник је бројних књижевних награда и признања.

УМЕТНИК ЈЕ ИНСТРУМЕНТ КОЈИМ СЕ ОГЛАШАВА БОГ

Златија Радовановић је у Малом Црнићу, односно Батуши равно тридесет година и радо се сећа година проведених као наставница. Било је то доба када су ђаци, које је на себи својствен начин усмеравала ка матерњем језику и књижевности, кроз литерарну и рецитаторску секцију својој наставници„враћали дуг“  бројним општинским, регионалним и републичким признањима, док је незаобилазно поменути штампање школског часописа. У опуштеном и пријатном разговору наша саговорница истиче да  припада Стишкој књижевној групи, редовно објављује у часопису „Стиг“ и како каже, подстицај на писање осврта и рецензија дала јој је Ана Дудаш. Такође, наглашава да су посебан ангажман око издавања њене прве збирке „Светлост тихог ткања“ имали Синиша Ристића и Новица Тадић.

Данас свакодневне контакте са колегама по перу, посебно у време ванредних околности, Златија обавља телефоном:

– У часовима осаме, моји духовни сабеседници су књижевници Славица Јовановић, Владета Коларевић, Тања Ђурђевић, Варадина Обрадовић, Зорка Стојановић и Јован Петровић, док време у башти пред кућом проводим гледајући набујалу природу упоређујући је са недостижним ликовима и талентом Србољуба Митића, Бранка Манаса и Драгослава Живадиновића, који својом духовном снагом и дан данас лебде над Стигом и делом Хомоља.

Разговор са Златијом Радовановић протиче као трен, а са извора сећања, чини се, украли смо само пар капи. Испраћајући нас, вели:

– Цео мој живот био је окренут трагању за смислом лепотом и складом живота. Свако биће треба да надвлада земаљску раван и покуша да достигне дуговну вертикалу а прави уметник је само инструмент којим се оглашава Бог.

Влада Винкић