Естрадни пут до славе је одувек био тежи и мукотрпнији инструменталистима него певачима. На срећу, има и другачијих и лепших примера. Један од њих је хармоникаш и композитор Раде Богић Жумајац, који је естрадна врата широм отворио величанственом победом на такмичењу за Први глас Југославије, које је одржано 1969. године у Смедеревској Паланци. Проглашен је за најбољег солисту инструменталисту, а можда су му више од те награде значиле речи легендарног Миодрага Тодоровића Крњевца, који је председавао жиријем:
– Ти синко свираш за двојицу, само настави марљиво да радиш и пред тобом је лепа будућност, рекао је тада славни Крњевац.
После ове победе уследила су бројна такмичења, победе и признања, а најдраже су му од свега честике које је добио три године касније од својих идола и по њему, после Драгољуба Мишића Кеца, до сада непревазиђених хармоникаша музицирања у дупликату Јовице Петковића и Банета Милутиновића Доловца. Срели су се после такмичења за Прву хармонику у Сокобањи 1972. године, када је Раде Богић Жумајац постао апсолутни шампион и Прва хармоника Југославије у сениорској конкуренцији. Никада неће заборавити тај сусрет у четири ока са својим идолима који су му искрено честитали.
Раде Богић Жумајац је постигао је невиђену популарност, на којој су могли да му позавиде и најпопуларнији певачи тога доба. Посебно је био поносан што су га касније Јовица Петковић и Бане Милутиновић Доловац често помињали као једног од водећих хармоникаша и правог наследника свирања у дупликату. Јовица је једном приликом гостујући на Радио телевизији Београд дословце изјавио: „Многи свирају у дупликату, али нико као Раде Богић Жумајац”.
-Ту емисију нисам гледао, али што је важније многи јесу и када су ме о томе обавестили мојој срећи није било краја. Дуго сам чекао прилику да се сретнемо и да му се захвалим на овим лепим речима које никада нећу заборавити. Тај сусрет се догодио после много година, када је Јовица већ био на заласку каријере, присећа се Раде.
БЕЛО ДУГМЕ
Раде Богић Жумајац је рођен је 2. децембра 1951. године у Драговцу код Пожаревца, у породици мајке Драгице и оца Драгомира Богића Жумајца, од кога је наследио музички дар и уметничко име. Одрастао је са млађом сестром Неном и мало старијом комшиницом Бисерком Мишић, играјући се са другом децом у насељу Драговица, у воћњаку Драгољуба Драге Кеца.
-Нисам запамтио Драгу Кеца јер је преминуо годину дана пре мог рођења, али у најлепшем сећању чувам дане детињства проведене у његовом дворишту. Памтим воћњак, стару кућу и крушку испред ње на коју смо се пели, са осмехом нам казује Раде.
Бисерка Мишић, кћи чувеног Драгољуба Драге Кеца је постала позната певачица народне музике, а Раде Богић Жумајац инспирисан музичким стваралаштвом њеног оца, израстао је у једног од најбољих хармоникаша музицирања у дупликату.
Радетовом оцу Драгомиру, већини хармоникаша тога доба, као и каснијим генерацијама хармоникаша, идол и звезда водиља је био непревазиђени Драга Мишић Кец. Многе је научио прва слова музичке азбуке, а међу њима су Јован Тока Ћирковић, Јовица Петковић и Миодраг Тодоровић Крњевац. Драгомир Богић је често причао сину Радету, како је тада анонимног Мију Крњевца упознао пред капијом Драге Кеца. После тога више пута га је видео како је са хармоником на леђима долазио код славног хармоникаша.
Највише захваљујући чувеном Драговчанину ово малено село је у међувремену изнедрило чак 15 врхунских хармоникаша. Остаће запамћено да је ово село музичара, које не броји више од три стотине кућа, изнедрило чак три хармоникашка шампиона.
Раде Богић Жумајац је на такмичењу Прва хармоника у Сокобањи тријумфовао 1972. године, а Мирослав Николић Мирче је титулу освојио четири године касније 1976. године. Љубиша Ђорђевић је 1990. године победио на међународном такмичењу инструменталиста у Бечу. Награде на разним такмичењима хармоникаша су касније освајали и други хармоникаши из Драговца, али Жумајца нико није превазишао.
Драговац је изнедрио и сијасет врхунских интерпретатора народне музике. Бисерка Мишић је постала славна певачица, а нешто мању популарност стекли су Мирјана Огњановић, Драган Перић, Ненад Ракић, Срђан Ракић Зоља, Новица Перић и његов син Горан који сада гради каријеру.
Време ће показати да Раде Богић Жумајац, следбеник чувеног мештанина и комшије из Драговца Драгољуба Драге Кеца не само да није изневерио очекивања Јовице Петковића, Банета Милутиновића Доловца и Миодрага Тодоровића Крњевца, већ да до дана данашњег није добио достојног наследника у извођењу народне музике у дупликату. Покушали су то многи па и Радетов син Саша, али славног оца није превазишао.
После победе у Сокобањи, Раде Богић Жумајац је доживео популарност на којој су могли да му позавиде многи популарни певачи тог времена. Потписао је ексклузивни уговор са ПГП РТБ, компоновао много лепих народних кола, али је до дана данашњег најпопуларније је чувено „Бело дугме“, које је продато у преко стотину хиљада примерака. Добио је „сребрну плочу”, а златну није само зато што продуценти нису очекивали да ће се тако добро продавати музичко издање са народним колима. Када је одштампаних првих педесет хиљада распродато, нису се снашли, каснили су са доштампавањем новог тиража. Раде је наставио да компонује и снима нова кола која су истовремено добро продавана, као и она раније снимљена. Обавестили су га да је у међувремену „Бело дугме” са продајом премашило златан тираж, али Раде није имао времена да се тиме бави, нити је због презаузетости ишао да прими „златну плочу”, већ је наставио да снима плочу за плочом, све боља народна кола од бољих, а у ПГП-у су задовољно трљали руке. „Хомољски драгуљ“, „Врчинска шетња“, „Мирино коло“, „Драгино коло”(посвећено Драги Кецу), „Салетово“, „Ољино“, „Дедино“, „Мацино“, „Бранино“, „Рашина олуја“, „Моравски славуј“ и друга сада већ легендарна кола у дупликату, која представљају праву музичку ризницу инструменталне народне музике.
Иако су га звали из других дискографских кућа, остао је све време веран Продукцији грамофонских плоча РТБ, пуних 37 година и за то време снимио импозантних 18 сингл и 4 ЛП плоче, не рачунајући коктел издања.
Радету Богићу Жумајцу је пут до славе био у доброј мери олакшан, јер је мало хармоникаша имало дара за музицирање у дупликату. Мало њих је могло да „подели мозак на два дела”, како су често говорили музички зналци. Он је толико усавршио свирање левом и десном руком и то тако атрактивно презентовао да га је публика просто обожавала. На концерте, вашаре и весеља публика је долазила да слуша тог хрмоникаша који истовремено свира „за двојицу”, да чује и види Жумајца. Није било важно ко са њим наступа од певача. Менаџери су знали да тамо где рекламирају популарног Жумајца публика и добра зарада су обезбеђени. Зато су са њим наступали и то још увек радо чине: Снежана Ђуришић, Недељко Бајић Баја, Вера Матовић, Раде Јоровић, Шеки Турковић, Радиша Урошевић, Јелена Броћић и други популарни певачи. Треба истаћи да је Недељко Бајић Баја, пре славе која га је задесила са песмама Новице Урошевића, дуго пекао занат на разним весељима са оркестром Радета Богића Жумајца.
ДАНИ ДРАГЕ КЕЦА
Као највећи поштовалац Драгољуба Драге Кеца, Раде Богић Жумајац је покренуо иницијативу да се балканском краљу хармонике, како каже, организује фестивал народне музике под називом „Дани Драге Кеца”. Одушевљена овом идејом његова кћи Бисерка Мишић је обећала да ће финансијски помоћи и да ће учинити све да се њена родна кућа преуреди у својеврстан музеј музичког стваралаштва, као лепа успомена будућим генерацијама на једно прохујало време. Иницијативи су се прикључили бројни музичари, чланови Месне заједнице и мештани села Драговац.
-Бисерка је сачувала многе вредне ствари од оца Драге и брата Радомира Раде Мишића, који је био веома талентован хармоникаш, али је погинуо млад. Сазнали смо да се Драгина прва хармоника налазила код покојног мајстора хармонике Љубе Стојшића у Жабарима. Покушаћемо преко његових наследника да, ако је сачувана, дођемо до ње. Она чувена уникатна даллапе страдела, са четири „С” и угравираним орлом, која је специјално за њега израђена у Италији и коју му је поклонио краљ Александар, уништена је од комунистичких власти, од којих је и он, мучен по затворима преминуо 1950. године. Од ње је сачувано само неколико фотографија и сећање кроз причу, да када је на њој Драга Кец свирао игранку у Драговцу, чуло се на далеко, чак у Живици. За организацију ове манифестације очекујемо ширу подршку и помоћ. Чекамо да се људи ослободе ових ограничења и страха од повратка корона вируса и да се заврше избори, па ћемо се за помоћ обратити општинским властима града Пожаревца. Верујемо да ће се од јесени кренути са реализацијом, самоуверено нам казује Раде Богић Жумајац.
КАСАНДРА
Предност Радета Богића Жумајца је, између осталог, била и та што је умео да анимира публику. Знао је шта народ жели и то му је у правом тренутку и на прави начин презентовао. Уз Новицу Неговановића се, у то време, једини одважио да дирке на хармоници покрије пешкиром и настави да свира без грешке, што је публику одушевљавало.То није било ни мало лако и постојала је опасност да дође до грешке и поквари се утисак.То је касније успешно радио Мирко Кодић, а покушавали су још неколицина врхинских хармоникаша, али не тако успешно и атрактивно. Поред народних кола Раде је компоновао и много лепих народних песама за Јерину Јовић, Веру Матовић, Љубишу Цвејића Трку, Мирјану Огњановић и друге певаче.
Колико је био атрактиван хармоникаш, толико је имао смисла за музички бизнис, што је показао више пута и то веома успешно. У време када је на телевизији „Пинк“ била веома гледана емисија „А, што не би могло?“, Раде Богић Жумајац је, у договору са аутором ове емисије Зораном Пејићем Пејом, компоновао песму са истим називом, која је емитована у шпици ове емисије и народу се то веома допало. Када је телевизијска серија „Касандра“ у Србији доживела енормну популарност, он се досетио да напише народну песму „Касандра“, сам режирао и са својим оркестром снимио спот који је емитован на „Пинк“ телевизији и морао је да буде примећен. Да ништа није препуштао случају Жумајац је показао и одабиром певачице за ову песму. Прошпартао је Србијом док није чуо за Санелу, која не само да је лепо певала, већ је и ликом неодољиво подсећала на популарну глумицу из серије. Његовој Касандри и осталим учесницима овог спота, обезбедио је истоветну гардеробу оној коју су носили глумци ове тада веома популарне тв серије.
– Ја и сада имам хиљаду идеја и планова али моја каријера је на заласку. Недавно сам компоновао песму „Свадба века” коју сам понудио Жики Јакшићу. Одушевио се и обећао да ће је отпевати неко од популарних учесника емисије „Никад није касно”. Надамо се да да ће се ускоро ово са корона вирусом потпуно смирити и поново ћете видети оркестар Радета Богића Жумајца у пуно светлу. Имам још пуно енергије и могу много да помогнем. Знам како се остварује успех на естради, али је проблем што ови млађи неће ни да питају ни да слушају – вели Жумајац.
– Они мисле да све од њих почиње и да слава и новац могу да се стекну преко ноћи, без много проливеног зноја. То једноставно није могуће. Ја сам хармонику заволео слушајући кола и приче о чувеном Драги Кецу. Упијао сам знање од својих учитеља, оца Драгомира, слепог хармоникаша Мирослава Перића и познатог Драгослава Јанковића Ћивре. А онда вежбао и вежбао, све у жељи да научим што више, каже на крају разговора Раде Богић Жумајац.
ПОШТОВАЊЕ
Случајни сусрет са легендарним Банетом Милутиновићем Доловцем, Раде Богић Жумајац је имао пре две године, када је са бројним колегама учествовао на Сабору хармоникаша у Лугавчини, који се традиционално организује у част чувеном хармоникашком виртуозу Драгиши Дрењаковићу.
-Нисам знао да ће међу званицима бити и Бане Милутиновић. До последњег тренутка то нису знали ни организатори који су га позвали. Због здравственог стања и дубоке старости није ни обећао да ће сигурно доћи, али ипак је смогао снаге и допутовао у Лугавчину. Било је веома дирљиво са колико поштовања смо га ми хармоникаши дочекали. Пошто је радни век провео у Сарајеву, где и сада живи, нисам имао прилику да га сретнем од те 1972. године, када сам победио у Сокобањи и када су сви у Југославији чули за мене. Он је јадан од ретких живих легенди, а остаће запамћен као неправазиђен хармоникаш свирања у дупликату. Не знам како и колико ови млађи поштују своје учитеље и идоле, али ми старији смо знали да поштујемо такве величине од којих смо учили и знали смо да није било њих не би ни нас било – са одушевљењем се Раде присећа сусрета за легендарним Банетом Милутиновићем Доловцем.
Син Саша у доброј мери следи познатог оца, а његова деца, на дедину радост настављају музичку традицију Жумајац. Василије је завршио четири године музичке школе “Стеван Мокрањац” у Пожаревцу код професора Марка Костића и сада похађа Музичку академију у Београду. Наследио је музичке гене од деде и оца и већ је компоновао безброј мелодија, а млађа сестра Јелисавета је кренула братовим стопама у намери да га превазиђе.
Може ли срећни деда Раде Богић Жумајац да пожели више? По свој прилици још није рекао последњу реч на естради и искрено се надамо да ће још дуго свирати народна кола у дупликату и љубитеље народне музике обрадовати са новим музичким остварењима. Исто тако верујемо да ће млађим генерацијама хармоникаша бити инспирација да свирају што боље и што више у дупликату, како многи кажу „за двојицу”, следећи сада већ легендарног Радета Богића Жумајца.