Стефан Тилица је матурант Пожаревачке гимназије на смеру за ученике са посебним способностима за рачунарство и информатику. Своју личност гради на темељима поштења, правичности и скромности. Озбиљност коју испољава у контакту са окружењем заправо је одраз његове суздржаности и потребе да временом успостави ближе односе. Вредан је, не мрзи и не осуђује. Велики значај придаје духовности, а хришћанске вредности представљају ослонац у његовом личном развоју. Редовно учествује у литургијама и пости, а својим вршњацима често пружа подршку у разумевању основа православне теологије.
Током гимназијских дана Стефан је највеће интересовање показивао за природне науке, нарочито математику и физику, док ван наставе ужива у проучавању историје. Његова метода учења заснива се на разумевању и примени. Тежи да усвоји концепт кроз практичне задатке и примере, избегава учење напамет и користи асоцијације како би лакше запамтио информације. Најпродуктивнији је када је одморан и у окружењу без ометања, често уз музику. Обавезе настоји да обави благовремено, како би остао фокусиран. Брже усваја знање у областима где може да примени научено. Истиче се у помагању другима, нарочито у математици и физици, али и у питањима везаних за веру. Највише му одговарају предмети као што су математика, физика, историја, географија, филозофија и веронаука, јер их доживљава као путеве ка разумевању света и суштине постојања. Залаже се за реформу наставе у правцу већих слобода и наставника и ученика, у избору садржаја и практичног приступа. Посебно наглашава значај смањења броја ученика у одељењима, како би се унапредио квалитет наставе. Активан је у културном животу – члан је Градског ансамбла народних игара и песама. Са драмском секцијом учествовао је у Крагујевцу на Републичкој смотри драмских секција гимназија и две године заредом освојио награду за колективну игру у представама „Хајде да играмо ластиш” и „Мистер Долар”. У слободно време се бави фолклором, читањем, дружењем, играњем игара и јахањем. Најрадије чита научну фантастику, историјске књиге и класику.
Биљана М. Живак рекла је о Стефану:
-У оковима образовног система није довољно да млада особа има моралне узоре на које се угледа, потребна је храброст да се терет истине понесе и изнес. Стефан Тилица креће се са тим теретом у вис, духовном вертикалом, снагом карактера супериорно надвладавајући лицемерје и кукавичлих старијих. Памтићемо његов говор „код Милоша у парку“ и храброст да цитира Његоша: „Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Другачије него на часу, одјекивали су ови стихови на „страшном“ месту, на коме су се Пожаревљани вазда окупљали да се пожале. Када у његовим речима препознам себе, знам да је заметак, та клица која је већ проклијала из семена које је на неиспрљано тло младог живота посејала књижевност, на сигурном путу да се развије у раскошно и стабилно дрво, које ће се гранати љубављу, храброшћу, истином и добротом. Радити са оваквим учеником била је за мене радост, утеха и благослов.
Његова радозналост усмерена је ка разумевању како и зашто нешто функционише. У будућности себе види као студент Машинског факултета у Београду, а потом и мастер студија, потенцијално у иностранству. Жели да настави са фолклором, добротворним радом и да истраје у личном и академском развоју.
Миланка Мојсиловић, професорка математике и одељењски старешина, рекла је о Стефану:
-Постоје ученици који се памте по оценама, постигнућима и такмичењима. А постоје и они попут Стефана Тилице – ученици који се памте по свему ономе што се не мери бројем, већ по трагу који оставе у свима нама. Карактеришу га ширина духа, отвореност, и ретка комбинација разума и емпатије. Док прецизно размишља као прави математичар, исто тако искрено осећа – што га чини посебним. Од првог сусрета, Стефан је показивао зрелост и унутрашњи мир који не срећемо често код младих. Он не прихвата одговоре здраво за готово – свако „зашто” мора да добије своје „зато”. Иза сваке његове речи стоји мисао, а иза сваке његове одлуке – осећај одговорности. За свој разред он је био ослонац – неко коме се верује, ко се слуша и ко уме да уједини различите гласове. А за мене као његовог одељењског старешину – био је сарадник, подршка и извор поверења у свакој ситуацији. Због свега овога, верујем да ћемо за Стефана Тилицу тек чути. У Стефану препознајем будућег лидера. Он је пример младог човека који спаја разум, емоцију и вредности које су данас драгоцене.
Стефанови родитељи, Маријана и Николај, кажу да је Стефан од најранијег узраста показивао интересовање за бројеве и конструкцију, што се касније развило у љубав према математици, предмету који му је и данас најближи. На задатке и изазове реагује организовано и одговорно, увек смирено и без одустајања. Поседује снажан осећај за правду, искрен је, марљив и емпатичан. Највише ужива у игрању фолклора, читању, дружењу, глуми и јахању. Зрео је и самосталан, често сам преузима иницијативу за оно што му је важно. У поро