У свет писане речи ушао је пре нешто дуже од годину дана и за ово време објавио два романа док је његово треће дело у настанку. Нашу као и пажњу јавности привукао је књигама „Богатир“ и „Пројекат 3“ и како истиче паралелно са припремом мастер рада на факултету очекује ново издање распродатог „Богатира“. За многе који први пут чују за овакав стваралачким ритам у свет фантастике сврстали би самог аутора. Но, у овом случају млади стваралац је на странице својих романа сместио епску као и научну фантастику. Речју, Стефан Влку.
-У Пожаревац сам се доселио 2020. године због студија и то је период када сам се паралелно са учењем и припремом испита озбиљно посветио читању. По свакој прочитаној књизи улазио сам у анализу, али и размишљање како би то дело изгедало да су радња или крај били другачији. Такав став према прочитаном једностано ме је довео до питања: „Зашто не бих пробао сам да напишем књигу?“ Одговор нисам дуго чекао а потврда жеље остварује се у родном Мајданпеку који је за мене представљао стартну линију на свим пољима живота. Дошавши из Пожаревца на паузу између испита, шетајући улицама тог градића идеју сам изнео својој тадашњој девојци Јани која ме је истог тренутка подржала, прича Стефан коме је Јана у међувремену постала супруга и највећа потпора у животу и стваралаштву.
Ипак, са мало година и без искуства наш саговорник је имао бојне дилеме посебно у чињеници да није све у реченици: сео за рачунар и написао роман.
-Основе мог дотадашњег начина живота заснивале су се на спорту. Самим тим никада нисам улазио у суштину и истраживања како створити једно обимно књижевно дело и мало је недостајало да одустанем од идеје која ме је окупирала. Но, живот је чудо! У захвалници мог првог романа „Богатир“ помињем да сам захвалан Господу а разлог је сан из кога је поистекла готово целокупна прича. Једноставно: одсањао сам заплет, расплет, поједине ликове а по буђењу схватио да памтим и најситније детаље. Не губећи време одсањано сам почео да преносим на папир и додајући нове идеје инуитивно водио причу у правцу који је за мене имао прави смисао. Три месеца касније „Богатир“ је био написан и нашао пут до читалаца. Након пар месеци добио сам идеју за други роман, али је за рад на њему било потребно више рада и стваралачке муке. Упорношћу и снагом која је просто избијала из мене настао је роман „Пројекат 3“, вели Стефан Влку.
Не желевши да кваримо задовољство читаоцима који ће тек отворити корице два поменута романа, преносимо речи младог и плодног ствараоца о насталим делима:
– „Богатир“ је смештен у средњи век а радња се одвија у Кијевској Русији. То је епска фантастика и прати војсковођу кога прогањају трауме из ратова због којих се најпре осамљује а потом суочава са преживљеним. У основи приказује значај вредности породичних и пријатељских односа који на крају доприносе животној победи главног јунака Сергеја. „Пројекат 3“ је симбиоза научне фантастике и трилера. Време је садашње али су дешавања на имагинарном острву имагинарне државе у којој се извесни Лукас суочава са трагичном судбином док покушава да постане шампион у боксу. Кроз обе приче преносим став да свако од нас добија онолико животних искушења колико његова душа може поднети са тврдњом да нас дешавања оснажују, духовно чисте, чине мудријим, али се ништа не дешава да би нас уништило – јер то чинимо сами себи!
Нераскидива тројка
Стефан Влку је рођен 18. јануара 2002. године у Мајданпеку од мајке Неле и оца Жељка.
– Ту је и мој рођени брат Немања а нераскидиву тројку чини и наша полусестра Александра. Брат и ја смо од малена, али и данас понекад као „рогови у врећи“. Самим тим нимало нисмо штедели родитеље бројних мука нашег одрастања. Ипак, колико год ми били несташни они су увек налазили начина да допру до нас а из наших несташлука извуку по коју нову лекцију којом би нас подучили, уз осмех говори Стефан.
НЕСУЂЕНИ ПАЛЕОНТОЛОГ
Враћајући се причом у детињство нашег саговорника, занимљиво је да Стефан Влку у то доба има јаку жељу да постане палеонтолог.
-Детињство сам провео у родном Мајданпеку. Сећам се да бисмо брат и ја ујутру излазили из стана, па нас не би било све до ручка. Испред зграде налазило се игралиште, али ми ту никада нисмо проводили време. Наше друштво радије је истраживало околину и мање приступачна места. Карактеристично за Мајданпек је његово окружење шумом. Управо то нам је давало инспирацију за игре, хранећи машту и дајући идеје. Ипак, никада нисмо имали храброст за залазак у шуму, али сматрам да је неистражено управо одржавало искру наше маште. Слика мог детињства остаје заувек урезана у сећање а делује ми како је већина деце данас ускраћено за мноштво сличних доживљаја, вели Стефан и додаје:
-Уз поменуто обожавао сам и диносаурусе. Родитељи би ми увек доносили сликовнице и књиге о диносаурусима. Не могу да опишем колико су ми били фасцинантни-како они тако и планета у то доба. Када се узме у обзир страст према изумрлим дивовима и прошлом свету, јасно је да сам свим силама желео да постанем палеонтолог. Стицајем околности, након завршене основне школе „Велимир Маркићевић“ завршио сам Средњу техничку у Мајданпеку те на наговор другара и родитеља уписујем основне студије на Академији техничких струковних студија у Пожаревцу у коме данас живим са супругом Јаном, пишем и приводим крају мастер студије.
Драги сарадници
-Ни у ком случају не желим да запоставим особе које су увелико заслужне што су моји романи угледали светлост дана. По настанку „Богатира“ упознао сам писца и песника Михајла Антића који је погледао рукопис и драге воље ме спојио са људима који су омогућили штампање и пут до читалаца. Ту је дизајнер корица и добар друг Јован Матић. Желим поменути и Тању Илић која је стрпљиво прегледала сваку страну и посвећено исправљала словне и граматичке грешке. Од директорке малоцрнићке библиотеке „Србољуб Митић“ Данијеле Божићковић Радуловић редовно добијам драгоцене савете и она је заслужна за организацију моје прве промоције. На крају, ту су моји пријатељи, породица и супруга. Сви су они учествовали у стварању мојих романа и због тога им бескрајно хвала!
ИСКУСТВА ИЗ СВЕТА БОКСА
Велики део одрастања Влку је посветио спорту. Истиче да тренира готово читав живот а након фудбала и кошарке увидео је да му тимски спортови не иду од руке.
-То ме доводи до дана када сам упознао спорт у коме ћу се задржати: бокс. Бавио сам се том племенитом вештином пет година, освојио бројне медаље и пехаре и морам признати да ће ми искуства остати уткана у срцу док сам жив. То је спорт који захтева потпуну пожртвованост и дисциплину. Кроз бокс сам спознао колико је животна дисциплина битна за човека: не трпи непоштовање и недовољну ангажованост. Ја сам осетио тај жар и ишчекивао сваку наредну борбу, али су ми потоњи порази отворили нови пут: оставио сам бокс и послушао блиске људе да се посветим образовању о коме смо говорили. Стекао сам звање струковног инжењера електротехнике и већ годину дана радим на Пројекту „Дунавски коридор“. Признајем да се до сада нисам сусрео са пријатнијим колективом: Колегијалност је на врхунском нивоу а ми скупа смо више пријатељи него колеге, говори Стефан.
-Рекао бих да ми поред редовног посла, писања и спортских тренинга хоби није потребан. Добро је да овде у Пожаревцу живим близу радног места што ми даје времена да се посветим књижевном стваралаштву и обавезама око презентације објављених дела. Сређујем текстове и учим а када испуним задати план опустим се са Јаном уз неку телевизијску серију. Једина мана је што сада ретко можемо да отпутујемо до Мајданпека што није драго ни мени ни родитељима.
-У плану имам неколико пројеката, али сви чекају одбрану завршног мастер рада на факултету крајем овог месеца. Када је о идељи водиљи кроз живот реч, мислим да је нема. Ја сам човек који је дубоко уверен у постојање Бога и Он је тај који ме води кроз живот. Ако бих тражио шта би био мој мото он би се састојао од речи дисциплина. Заиста, дисциплина је оно што људе доводи до пуног потенцијала и без ње нема напретка, закључује Стефан Влку.
Д.В.
