Пред сусрет са саговорником били смо у математичкој дилеми: фудбалом је као играч почео да се бави 1962. а каријеру као тренер званично окончао 2017. године, што скупа представља период од 55 година. Међутим, припремајући се за разговор, сабирајући играчки и тренерски стаж дошли смо до цифре од 60 година.
– Ни у ком случају нисте погрешили. Фудбал сам играо од 1962. до 1983. а као тренер почео још док сам активно играо 1978. тако да пет година поклапа обе активности, уз осмех прича Стојан Столе Јовановић, коме је у акцији „Спортиста године“ медијске куће „Реч народа“, Спортског савеза Града Пожаревца и подршку Града Пожаревца припала Награда за животно дело у области спорта за изузетан и вишедеценијски допринос како мушком, тако и женском фудбалу на територији Града Пожаревца и Браничевског округа.
Стојан је рођен у Ћовдину 17. октобра 1948. године у скромној породици мајке Јаворке и оца Жарка. Уз брата Милића – Гојка, посебно је поносан на оца, учесника Другог светског рата, носиоца Медаље заслуга за народ коју је добио Указом Јосипа Броза и носиоца Партизанске споменице. Сећајући се одрастања, објашњава да је прва четири разреда са братом похађао у родном месту а школовање наставио у Шетоњу.
– Ти дани детињства осликани су великим бројем деце, другарством и игром, чега данас, колико сви видимо – нема. О технологијама да не говорим. Играли смо клис, правили чигрице, гурали обруч…Сами смо правили крпењаче а нашој радости није било краја када смо пронашли неку зечију кожу напунили је, зашили и од ње направили имитацију фудбала, сећа се Столе који је то доба фудбал из игре лагано почео да прихвата као спорт:
– Мој друг Драгослав Миленковић 1962. поново покреће рад клуба „Ударник“, данас „Крилаш“, и ја сам почео у том тиму на позицији голмана на којој сам остао до последњег дана активног бављења фудбалом, објашњава наш саговорник који годину дана касније долази у Пожаревац ради наставка школовања.
МИП –ПРОФЕСИЈА И СПОРТ
То доба Јовановића двоструко везује за „Месну индустрију Пожаревац“. Са једне стране, у овој фабрици стиче практично знање из области прераде меса са друге, од првог дана игра за истоимени клуб који је основан 1963. када је Стојан дошао у Пожаревац.
– За оне који не знају, прво игралиште МИП-а било је у Љубичеву, на месту данашњег стадиона а тренирали смо поред саме фабрике на пољанчету крај „Воћекомбината“. И лети и зими, по киши и сунцу после радног времена тренинг је био обавезан. Садашњи стадион направљен је тек 1972. тако да сам после смене утабаном стазицом иза фабрике ишао право на тренинг, говори Јовановић.
По повратку из војске краће време брани боје александровачког „Полета“ после чега прелази у „Млади радник“, тако да су уз „Ударник“ и „МИП“ ови клубови обележили играчку каријеру Стојана Јовановића која траје до 1983. године. Но, још као активан играч на предлог Александра Живковића који је водио „мипове“ пионире и јуниоре, управа доноси одлуку која је усмерила нашег саговорика ка тренерским водама:
– Одлучено је да преузмем пионире и јуниоре а Живковић први тим. Иако сам био затечен, наредних пет година сам играо и тренирао млађе екипе. Смене на послу сам ускладио са фудбалским активностима тако да сам могао несметано да радим у фабрици, тренирам младе и будем на голу „МИП“-а, слушамо саговорника који је ту талентовану децу довео до квалитетне лиге Пожаревац-Смедерево.
Поменути период био је занимљив и по томе што је чика Столе, како су га звали, имао списак не само родитеља већ и разредних старешина, тако је имао увид каква су деца код својих кућа, али и какве су оцене у дневницима јер се водио чињеницом да фудбал без завршене школе у животу ништа не значи. Анегдота која је остала у сећању везана је за чињеницу да је Јовановић у пар наврата чак ишао и на родитељске састанке својих малих играча.
Тренерска каријера нашег саговорника тада је била у узлету а историја фудбала пожаревачког краја у своје анале бележи да је од 1991. до 2001. био у стручном штабу првог тима „Младог радника“ као тренер, помоћни тренер и тренер голмана, а средином тог периода „Радник“ је изборио улазак у Другу савезну лигу тадашње СР Југославије. На позив великоцрнићана, 2001. преузима „Напредак“ из овог стишког места који само за једну сезону улазу у виши ранг док две године доцније као други тренер долази у пожаревачки „Трговачки“ који убрзо постаје члан Подунавске зонске лиге, а постављањем Јовановића за шефа струке, такмичарске 2004/2005 овај клуб улази у Српску лигу Запад.
НЕЖНИЈИ ПОЛ НА ФУДБАЛСКОМ ТЕРЕНУ
– Озбиљан пресек у тренерској каријери за мене представља долазак у Женски фудбалски клуб „Бусије“, данас ЖФК „Пожаревац“. То бива 2005. када девојке освајају прво место и одлазе у Прву женску фудбалску лигу а само годину дана касније освајају Куп региона Западне Србије, вели Столе Јовановић.
Витрине у стану нашег саговорника препуне су награда, стотине признања, диплома, захвалница, медаља како из сфере спорта тако и друштвених делатности. Разгледајући их, Јовановић нам усмерава пажњу она којима се изузетно поноси: Јавно признање Фудбалског савеза Србије из 1982. године, вишеструка признања за тренера године, плакете ФСС, Златна значка Спортског савеза и једно од најдражих – Медаља рада Председништва СФРЈ која му је уручена децембра 1983. године.
– Посебна ми је жеља да сва ова признања поделим са Пожаревљанима тако што ћу негде јавно да их изложим и тако некадашње спортске прегаоце и колеге подсетим на прохујала времена а садашње иницирам да рад и сваки минут ангажовања у свету спорта никада није узалудан. Па, мени је и данас, као пензионеру и спортском директору ЖФК „Пожаревац“ срце на терену, закључује Стојан Столе Јовановић.
Влада Винкић
