Познати градиштански музичар између два рата Гојислав Михајловић открио је својевремено новинарима, међу којима је био и сарадник „Реч народа“ Остоја Кесар, једну своју тајну.

Пуних 50 година у његовим витринама, како је тада тврдио, налазио се један од ретких музичких инструмената – Страдиваријусова виолина. 

 


 

                                             ПОСРЕДСТВОМ ЈАНА КУБЕЛИКА

      Занимљива је историја овог инструмента као и начин на који је доспео у руке одличног виолинисте. Рођак Гојислава Михајловића, Светислав Михајловић, један је од највећих музичара овога крај, који се школовао на конзерваторијуму у Прагу и Бечу, сазнао је да у Београду гостује чувени чешки виолиниста Јан Кубелик. Њихово пријатељство датира из студентских дана и Светислав је похитао 1921. године у Београд да поново сретне пријатеље и чује ненадмашног мајстора на виолини.

    После одржаног концерта Светислав је убедио овог виртуоза на виолини да дође и одржи концерт у Великом Градишту. Чех је пристао за 2000 тадашњих динара. Дирнут дочеком какав су му приредили градиштански трговци, Чех је одбио да прими новац и изразио жељу да то не буде његов једини концерт у овом месту.

    За време боравка у Градишту, Светислав је замолио Јана Кубелика да му нађе добру виолину. Овај му је одмах показао адресу једног чешког професора у Београду (звао се Ружичка). Света је отишао у Београд на назначену адресу и стварно купио инструмент.

                                                    НЕМАЦ ХОЋЕ ВИОЛИНУ!

      Исте године, 1921. Светиславу се указала прилика да купи још савршенији инструмент – виолину Амати, а ову од Чеха продао је свом рођаку и вредном ученику Гојиславу. Овај човеј са истанчаним слухом за музику, обишао је својом виолином многа места и одушевљавао Београђане, Смедеревце и друге  да би се уочи рата вратио и примирио у родном месту.

        У пролеће 1944. наишли су Немци. Ушла су тројица у Гојин стан и стала да премећу. Једном Немцу запе за око виолина. Узео ју је у руке, дуго је разгледао и одлучно рекао Гоји: „Ово ћу понети са собом, ово много вреди“. Охрабрен развојем догађаја у корист партизана, Гојислав се успротивио. Препирали су се неко време да би Немац процедио кроз зубе: „Буди срећан што је ситуација са нама јако неизвесна, иначе…“

       Гојислав, како каже, ни тада није знао да је реч о чувеној Страдиваријусовој виолини. Та му се мисао мотала тек када је прочитао у Политици Експрес репортажу о човеку који поседује Страдиваријусову виолину. Замислио се, сетио случаја са Немцем па и пута којим је виолина дошла у Градиште и одлучио да погледа није ли можда и његова виолина дело чувеног мајстора. Пажљиво ју је разгледао и поредио са описом оне у београдском вечерњем листу,  и уверио се да јестварно реч о Стрдиваријусовом инструменту.

     Леђа виолине рађена су у једној  целини, а на унутрашњој страни пише: Antonius Stradivarius Cremonensis Faciebat Anno 1726. Иза  текста је печат, али је текст прилично избледео. 

     Гојислав Михајловић је тада, када је новинарима причао о овој својој тајни, био човек у годинама, али је често свирао на омиљеној виолини.  Нарочито када се састане са пријатељимa, музичарима као например Бором Мијатовићем.

                                                                                                                                 О.К.

Share.

Comments are closed.

Skip to content