2020-11-15T00:37:43+01:00 15. новембра, 2020. 08:35 |

Све је део животног пута који смо одабрали

 Доказ да племенитост не лежи само у професији коју човек обавља у прописаном радном времену, већ и у срцу, без обзира на место и време пружио је недавно наш суграђанин Малиша Томић, командир ватрогасне чете у Пожаревцу. Враћајући са супругом и децом из Сараораца ка Пожаревцу на путу их је великом брзином претекло возило које је пар секунди доцније изгубило контолу и слетело у шанац. На срећу, возило није ударило у дрворед, нити улетело у неко од дворишта. Малиша је одмах реаговао, заустављајући саобраћај и постављајући приручну опомињућу сигнализацију,  јер је знао да сам не може да реагује.

– Из једног возила изашла су два момка да ми помогну и пришли преврнутим колима која се диме. Није било ватре, већ паре из хладњака. Изненађење доживљам када сам отворио врата а у колима – никог, те ми је пролетело у мислима да су путници излетели ван. Још веће изненађење уследило је када сам утврдио да ни једна врата нису отворена и ни једно стакло није разбијено. Мистерија је решена када сам уочио да иза задњег седишта вири нога, од силине ударца возач је одлетео у гепек. Иако су момци који су ми помагало желели да пруже прву помоћ, професионално искуство ми је налагало да не дирам повређеног, већ сачекамо медицинску помоћ која ће реаговати на адекватан начин. Опипао сам пулс који се оглашавао и био срећан што је возач, иако без свести  жив, а по доласку лекара помогао да се стави на спиналну даску и хитно превезе на хоспотализацију, сећа се овог догађаја Томић, истичући са поносом да је возач упркос тешким повредама преживео, у добром је стању и опоравља се. Но, ово није једини хумани потез који је наш саговорник начинио у време када не носи униформу:   

– Пре пар година, док сам са проводио време са породицом, дошла је усплахирена комшиница, алармирајући да јој гори кућа. Отрчао сам и видео да соба увелико гори. Како је у питању почетни пожар, приручним средствима приступио сам гашењу и на срећу спречио већу материјалну штету и евентуалну трагедију, говори Малиша.  

Још једна интервенција десила се испред Централне апотеке у Пожаревцу када се, чекајући супругу да заврши смену, на његове очи десила саобраћајна несрећа. У судару два возила, једно, којим је управљала жена, преврнуло се на бок, а Томић је без размишљања прискочио у помоћ и несрећну жену извукао из аутомобила.   

ФУДБАЛ ОД МАЛИХ НОГУ

Малиша је рођен 19. априла 1977. године у Пожаревцу где је уз старијег брата Мирослава одрастао у породици инжењера Драгише и медицинске раднице  Јелице. 

– Живео сам у Горњој мали, у Улици Ђурђа Бранковића где сам, посебно током лета са вршњацима скоро читав дан игао фудбал, а када смо мало одрасли, одлазили на хиподром двориште школе „Вељко Дугошевић“. Углавно, те године, уз школске обавезе обележила је „бубамара“ за којом сам трчао не би ли постигао гол и показао по неку „финту“ коју сам савладао желевши да опчиним другаре, али и другарице које су често из прикрајка пратиле наше мечеве. 

Ватрогасцима се, каже, дивио од малена.

– Искрено, често сам се дивио тим људима гледајући њихове подухвате на телевизији или читајући неки новински текст о њима, акције у којима је доминирала храброст и спашавање туђих живота,  али уз све фасцинације нисам размшљао да ћу се једног дана и сам определити за овај посао, одговара Малиша. 

Наш саговорник је завршио школу „Вељко Дугошевић“, данас „Краљ Александар Први“, потом Средњу политехничку и Вишу техничку школу у Пожаревцу, након чега се сели у Београд где дипломира на Факултету за безбедност. 

– После завршене школе, одмах одлазим у војску не би ли се што пре запослио. По окончању НАТО агресије на Југославију 1999. године, пријављујем се на конкурс и  добијам посао у Ватрогасној станици у Пожаревцу. Једноставно, по свим недаћама које је донело бомбардовање и после бројних акција у којима су ватрогасци давали све од себе да спасу животе угрожених,  осетио сам да моја професија треба да буде хумана, те се одлучујем за ватрогаство, а мој први дан на овом послу био је 15. јул исте године, када сам завршио основни курс за ватрогасце, вели Томић. 

Малиша Томић је од 1999. године до 2007. обављо посао ватрогасца, када завршава Вишу школу и постаје шеф смене. Паралелно са професионалним обавезама студира и по добијеној дипломи 2018. године постаје командир чете – заменик команданта батаљона, а на овој позицији је и данас. На прво место посла који обавља ставља тимски рад , међусобно поштовање и надасве  колегијалност и разумевање.  

ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ

Први задаци које је обавио као ватрогасац били су у новембру 1999. године.

-Био дежуран у ноћној смени. По дојави отишли смо на грађевински објекат који је горео и то на Петровачком путу на излазу из Пожаревца. Како је пожар био обиман, сећам се да смо остали до првих јутарњих сати. Неколико дана касније позвани смо да спасемо повређене у саобраћајној несрећи која се догодила на Београдском путу. Нажалост, једна од путница је страдала, а како сам је познавао тај догађај ми се трајно урезао у сећање,  сећа се наш саговорник.  

Професија коју обавља је специфична,  носи са собом велика одрицања.

– Огромно разумевање и подршку у послу који захтева много тога имам од супруге Сање, ћерке Мине и сина Лазара. Речју, они су ми оаза мира од посла који је итекако стресан, јер приправан сам 24 сата дневно 30 дана у месецу, 12 месеци у години. Уз слободне сате у породици активан сам у фудбалу, што је битно за физичку кондицију и психичко опуштање. Играо сам у „МИП“-у, Младом раднику и другим клубовима, а тренутно браним боје Сопота. Такође, трчим, али волим и риболов. Једноставно, свако од нас ко  је у ватрогаству мора да ради на себи, јер  ако немамо кондицију не можемо помоћи себи, а камоли угроженима. Наша професија је специфична, захтева много тога што друге не изискују, а  тимски рад је на првом месту. Ми, ватрогасци смо увек били и бићемо као један, а хуманост и  пожртвовање које наше занимање у јавности ставља на посебан пиједестал само је део свакодневних обавеза животног пута који смо сами одабрали, закључује Малиша Томић.

Влада Винкић