Уз одговоран посао машинског инжењера, наш саговорник са истим духом и жаром живи као особа свестраних интерeсовања. Наиме, Горан Јаћимовић је страствени голубар, док преостало слободно време посвећује још једном хобију о којем ће бити речи у овој причи.
Рођен на Видовдан 1969. године у Шилову код Гњилана, Горан је у овом месту са оцем Љубомиром, мајком Станом и братом Зораном живео до осме године када се селе у Пожаревац.
– Уз брата Зорана, кога Пожаревљани знају по музицирању на усној хармоници и надимком Ђуровски, одрастао сам у Радној мали, непосредно уз Болницу. Миље овог дела града пружао нам је богат дијапазон активности које су као и све наше вршњаке окупирали пажњу и многе од нас усмеравали у токове будућег живота: фудбал по коме је брат добио надимак, голубарство, кошарка, пчеларство у околним местима и риболов, најчешче на обали Дунава, сећа се Горан посебно наглашавајући бригу и часни труд оца Љубомира радника циглане и мајке Стане, домаћице да изведу синове на прави пут.
У то доба наш саговорник је често одлазио код оца на Циглану и са пажњом пратио како се машинама копа иловача, меси, претвара у цигле, цреп и блокове. Каже, то га је опчињавало на свој начин и по средњем школовању утицало да се професионално определи за машинство.
– Наравно, занимале су ме и друге области које су ми данас велика пасија. Реч је о голубарству. Као основац у крају где сам одрастао било је много појединаца који су неговали јата ових птица. Уз вршњаке, и ја сам добијао по неког голуба, у дворишту уз помоћ оца ковао летве и качио мрежу од већ зарђале жице. Хранио сам их, неговао, пуштао у небо и пратио њихов лет, али све има своје. Понекад недељама заокупљен овим прелепим летачима, попустим у школи, а тата Љуба дође са родитељског састанка, па право иза куће, пусти све голубове и раскује кавез. За мене туга и разочарење; од оца казна и упозорење: најпре школа и оцене потом све остало. Знам да му није било лако да једним потезом сруши моје снове, но, уз мајку је био одлучан да брата Зорана и мене начини одговорне, школоване и вредне људе, сећа се Горан.
Не запостављајући љубав према голубарству, Горан Јаћимовић наставља школовање и пре четврт века добија посао у костолачком „ПРИМ“-у у коме је запослен и данас као дипломирани машински инжењер.
– У оквиру професионалне службе са колегама Драганом Милошевићем и Драганом Николовским радим на комплексним пословима одржавања и ремонтовања рударске опреме на Копу Дрмно, али сам и њих увео у интересовање за голубарство. Ако ништа друго-више ми не приговарају као некада, чак ме и подржавају у хобију, са осмехом вели наш саговорник.
Као голубар, Горан Јаћимовић је члан Голубарског савеза Србије и председник деведесетог Друштва „Радна мала – Грба“ које окупља пожаревачке голубаре као једно од најстаријих друштава у граду под Чачалицом и чини га 33 члана одгајивача Српског високолетача. Такође је судија, контролор и успешан такмичар о чему говоре бројне награде, међу којима издваја прво место и неколико шампионских категорија у оквиру групног такмичења са оквирно оствареним просечним летом око 11 сати и 30 минута, друго место за Подунавско-браничевски регион са просеком лета јата од 12 сати 24 минута, у више наврата друго место на општинским првенстима са просеком преко 10 сати…
– Као и у сваком надметању и у овом постоје успеси и порази, али када човек заволи голуба не постоји сила која би га одвојила од ове птице, тачније страсти која га везује за летача који пара небо над његовим очима. Најбитиније у овом спорту су међусобно дружење и сарадња јер из њих проистекну пријатељства за читав живот. Најтеже је некога издојити, али је ово прилика да се у јавности чује за добре голубаре, успешне такмичаре и сјајне људе као што су Рајко Лукић, Војкан Милић, Неша механичар, Марко Ивић, Златибор Андрејић, Радиша Лукић, Стеван Танасковић, Предраг Марковић, Душан Медић, Владимир Доватов, Грујица Ивић, Владан Миладиновић, Сретен Микић, Горан Стојановић, Бојан Станковић, Горан Златковић, Горан Михајловић, Звонко Живић, Михајло Жикић, Александар Недељков… набраја Јаћимовић извињавајући се што ме може да помене свако име и успех јер би то био не новински текст – већ једна мања књига.
ЕТНО СТАРИНЕ – ДРУГИ ХОБИ
У Јаћимовићевој кући један део је одвојен за пехаре, победничке алке, дипломе и плакете које са пажњом разгледамо, али у дворишту под тремом примећујемо још нешто: мноштво етно предмета који су брижно сакупљани, рестаурирани и попут малог музеја красе овај простор.
– И то је мој хоби! Жеља да отргнем од заборава део наше традиције преточио сам у овај кутак. Све ове старинске предмете година сам сакупљао, поправљао, враћао стари сјај и начинио овај кутак. То је прилика да свако ко посети мој дом осети дах и дух давно прошлих времена и начин на који су живели наши преци на које треба да будемо поносни. То су наши корени, вели Горан, који и данас уз голубарство посвети време за рад на враћању сјаја пронађених предмета који су некада били део многих домаћинстава.
Обилазећи Јаћимовићево домаћинство, гледамо комплекс у коме одгаја голубове и кров препун прелепих птица.
– Успех у голубарству је дражи када ускладим обавезе на послу, хоби који сте видели и тренинге пред такмичења. Овај период је специфичан јер су у „ПРИМ“-у припреме ремонтних активности а код куће обавезе око првих тренинга, престројавање из зимског у тамичарски период и већ могући први успех, ако Бог да среће и здравља, крајем маја, каже Јаћимовић и додаје:
– Све речено о голубарству не би имало смисла ако се не помену наше породице, у мом случају супруга Сања и синови Никола и Немања. Код голубара породица је, жаргонски речено, жртва љубави према узгоју птица које царују небеским висинама. Уз много термина за такмичење, потребно је угостити и дочекати судије и контролоре и ако напор такмичарског дана подари успех – то је успех целе породице.
Влада Винкић
