Нашем суграђанину Бојану Николићу 1. април није био дан шале већ дан успеха и то двоструког. Наиме, истог дана у Центру за неговање културе у Крагујевцу укана му је част отворењем изложбе фотографија „Позоришни портрети“ чији је аутор, а већ увече на Фестивалу „Жељко Каран“ у Костолцу уручена му је ласкава награда Најбољи глумац.
Бојан је рођен 1974. године у Лесковцу, али је са родитељима Олгицом и Војиславом са првим данима живота дошао у Божевац где је његов отац као фармаецеут радио у апотеци.
– Ја сам та генерација која је делом „ухватила“ неко безбрижније време кога се са радошћу сећам. И данас је нека топлина око срца када сретнем људе са којима сам одрастао, играо се дружио и похађао школу „Милисав Николић“. То је доба када смо скупа савладавали прва слова, рецитације, учили дисциплини и марљивости, улазили у воде фолклора и од учитељице Владанке Радовановић „упили“ све позитивне особине. Као деветогодишњак долазим у Пожаревац и школовање настављам у „Доситеју“, нова средина, нови другари а након часова све се сводило на фудбал и атлетику, објашњава Бојан сећајући се успеха у скоковима у даљ и трчању за које је у то доба освајао бројне награде.
Доба сазевања Бојана Николића и његових вршњака поклапа се са временом тешким за читаву земљу када није било адекватних узора чијим путем би се кренуло. Изузетак у коме је видео шансу за себе јавља се у трећем разреду Гимназије када се као експериментали предмет појављује Организација културних делатности.
– Ту се први пут срећем са дешавањима иза сцене, оним што публика никада не види и то ме је јако привукло. Посебно бих издвојио професорско ангажовање Драгог Ивића који нас је као ученике на себи својствен начин увео у тај свет. Наравно, однос који је био на граници професор-друг, са јаком цртом професионализма, нас који смо похађали овај предмет у правом смислу речи је очарао, дао нову димезију и угао: од глуме и режије до маргиналних сценских активности, говори Николић коме је дипломски рад био „Елизабетанско позориште код Шекспира“.
УЛАЗАК У СВЕТ ГЛУМЕ
Прилично заинтересованог за наставак образовања на Факултету драмских уметности и ову област, Бојана неповољно животно окружење и инфлација, одводе у Ниш у коме није било ничега о чему је маштао.
– По повратку у Пожаревац 2003. године, крећем од нуле. Ту су неки нови људи, нова средина, али је посао близак стваралаштву тако да сарађујем са Центром за културу за који ме је везивала невидљива и јака нит. Жеља да се нађем у овом окружењу испунила ми се 2009. године када сам се запослио у овој установи на пословима маркетинга, одравању сајта и сродним областима. Већ наредне године долази мој улазак у само позориште и сећам се аудиције на којој сам инсистирао да се појавим иако сам имао лакши пут јер сам радио у Центру за културу. Од двадесетк пријављених био сам дупло старији од најстаријег а у комисији су били Саво Џинкић, Радомир Мирчић и Александар Лукић. Након неколико дана долази сусрет са Јовицом Тошковићем који почиње са припремом новог комада, али представа није реализована јер није било младих глумаца. Зато моје ватрно крштење у глуми почиње „Позивом на погубљење“, објашњава Николић подсећајући да је овај комад имао изузетан успех као и сјајне критике у Москви где је извођен:
-Велики шок домаћина изазвала је чињеница да главни глумац ради у пошти, тројица на бироу за запошљавање, ја радник Центра за културу… тотални аматери.
У Николићевом ангажовању следе улоге у представама младог Владе Велковског и неколицине других редитеља. Међу десетинама у посебном сећању су „Ћелава певачица“ и „Чекајући Годоа“, али и низ освојених награда међу којима и Миливојев штап. Доласком Драгог Ивића на чело Центра за културу, Бојан уз остала професионална ангажовања постаје и руководилац Велике сцене. Како је потом уследила представа „Несрећа због нежног срца“ са којом се враћа проблем младих глумаца.
– То је тренутак када почињемо са довођењем младих и представама већег ансамбла, јер је тада лакше искристалисати глумце за комаде мањег глумачког обима. Лагано смо успели у томе, са нама су врло квалитетни и талентовани људи, што се чини ми се, посебно видело „Тројом“ почетком године, али и сарадњом и размено глумаца из појединих позоришта нашег округа.
ФОТОГРАФИЈА КАО ПАСИЈА
Посебно интересовање Бојана Николића је фотографија. Како каже, то је почело спонтано када је фотографијама са концерата, промоција и представа путем друштвених мрежа на што бољи начин преносио детаље. У том хтењу, наш саговорник посебни акценат ставља на глумачка фестивалска дешавања којих Пожарвац тренутно има четири, а жеља да се на најбољи начин дочарају тренуци који чак ни посетиоци у сали нису уочили, допринели су на настане непрегледан низ занимљих детаља. Речју позоришна фотографија.
– Временом ме је привукла идеја да што боље дочарам изразе лица и догађања на сцени, што је уочила Мирјана Одавић, виши саветник Музеја позоришне уметности Београд. Видевши фографије, дала ми је велики подстек да одаберем низ радова и припремим изложбу „Позоришни портрети“ која је након прве поставке у Пожаревцу почела да обилази градове у Србији, што ће се наставити у будућем периоду.
Бојан је човек посвећен и видео стваралаштву. У време првог удара короне када је позоришни живот на тренутак замро, прилагодио је низ садржаја из репероара Центра за културу и путем друштвених мрежа презентовао јавности. Наравно, то није све, јер је Николић радио још неколико пројекта од којих нагласак ставља на остварење „Браничево и Србија у Великом рату“ које је рађено у продукцији Историјског архива и ЦЗК Пожаревац.
– Мој дан није једноставан јер редовни послови маркетинга, одржавања сајта и бројних сродних послова трају од 7,30 до неких 16,00 часова, после чека „свратим“ до куће ручам и повово дођем под кров Установе у којој радим, не бих ли до касних вечерних сати радио на представама које заједнички спремамо уз велику љубав и енергију. Наравно, свега тога не би било да немам огромну подршку и разуменање супруге Биљане и ћерки Нађе и Уне које су ученице Основне школе „Доситеј Обрадовић“. Стицајем околности, ћерке данас не преферирају позоришту већ спорту, док је најозбиљнији критичинар мојих активности на сцени – супруга, закључује Бојан Николић
Влада Винкић