2020-06-08T09:58:29+02:00 8. јуна, 2020. 09:58 |

Тања Ђурђевић: Од поезије до сатире

Писање је непрестано трагање. За питањима, за одговорима, кључевима… За помоћ разумевању о ономе што се прећути а неко се усудио да исприча. Тако у најкраћем о  овом виду стваралаштва говори Тања Ђурђевић. За собом има четири објављене књиге, на стотине песама и прича, сатиричких дела, учешће на домаћим и међународним сусретима писаца, велики број награда, чланство у Удружењу књижевника Србије  а пред собом наду да се једном професионално посвети искључиво писању.

Са Тањом се упознајемо на Сребрном језеру крај Великог Градишта где је запослена као посленик туристичке понуде овог краја. Каже: посла, зараде и будућности има и биће их, а историјске и туристичке знаменитости читавог потеза веома су богате, попут инспирације коју овде наноси дунавска кошава и његови таласи. Посебно истиче недавно обновљену лепотицу Рамску тврђаву, коју као књижевни стваралац посебно цени због песничке манифестације „Рамски сутони“.

– Рођена сам у Ваљеву а крштена у цркви у Рабровици у чијој порти је рођена велика песникиња Десанка Максимовић. Могуће да је та чињеница утицала на мој потоњи стваралачки пут. Слушајући о Десанки, рецитујући њене стихове, гледајући у исте пределе, говорећи истим наречјем и волевши исти матерњи језик, било је неминовно „пропевати“, прво дечије, наивно, а потом све смелије, говори о својим почецима наша саговорница чији се учитељ Тихомир Андрић, први срео са тим „десанковањем“ у Тањиним школским задацима и заузео око свог открића. Опчињен сазнањем да међу ученицима има  дете-песника,  слао је њене песме у дечје листове и поносан, давне 1979. године лично предао прву награду часописа „Другарче“ из Ниша. И – тако је почело. Уследило је прегршт објављених песама и прича али и награда.  

– Сећам се да је 1980. године снимљен филм „Дневник једне генерације“ и у њему трајно забележен мог наступ као најмлађег члана литерарне секције чији сам активни члан била кроз све године школовања. Та активност ми је пружила путовања, дружења, признања, осећај издвајања из масе. Потрага за инспирацијом постао је мој начин истраживања још непознатог света, пригрлила сам свој дар као благословеност и још тада, чини ми се, знала да га се не могу одрећи, прича наша саговорница о својим  „ваљевским годинама“.

По добијеној дипломи Текстилне школе Тања напушта завичај и сели се у Велико Градиште са двоструком намером: да се запосли у струци, у фабрици конфекције „Мода“, и паралелно започне високо школовање. Но, животне околности одводе је у воде брака, оснивања породице и радост материнства.

– То су биле „посне“ године за моје стваралаштво, али безбој прочитаних књига ревитализује жељу за писањем. Упознајем Велико Градиште и осећам дубоку везу са његовом културом, архитектуром, историјом трговачко-господске вароши, Дунавом, људима који ту живе… То даје жељу да се на свој начин прикључим овом миљеу књижевним радом. Постајем члан „Великоградиштанског књижевног клуба“ верујући да ћу кроз то чланство остварити најпре припадност. Ипак, није све текло како сам замишљала: нити су се умрсиле а ја све ближа одустајању. Постоји реч „дођош“, тешка као туч и сама говори о особи која је понесе у својој биографији и стваралашту, говори Тања Ђурђевић.

Тада креће заобилазним путем којим ју је водила чињеница да су у родном крају  неки људи веровали у њу. Своје радове шаље на конкурсе и већ са првог учешћа на  „Златној кациги“ 2005. године, долази награда за хумористичку причу. Исте године, за песму „Моји пагани“ у Горњем Милановцу добија Књижевну награду „Момчило Настасијевић“ што јој отвара врата:

– Награђена песма помирила је моја два завичаја, говорећи о старом, тихо ми је правила место у новом, без намере да ту стане. Преведена је на румунски, постаје најпознатија моја песма код публике, свакоме блиска, речју – моја „лична карта“. Тада упознајем господина Живка Гавриловића, књижевника,  који ми помаже око уређења и издавања прве збирке песама „Пред катанцима откровења“ која се 2006.године појављује пред читалачком публиком у издању „Заслона“ из Шапца, вели Ђурђевић.

Збирка песама „Домино лице“, штампана је такође у Шапцу и Тања тада упознаје књижевницу Јелену Кујунџић из Мајура, свестрану уметницу и, надасве,  мајстора кратке приче, која је усмерава ка прози. Сарадња резултира збирком кратких прича „Галерија иза решетака“ која се 2015. године нашла пред читаоцима у издању библиотека „Србољуб Митић“ у Малом Црнићу и „Вук Караџић“ у Великом Градишту.

-Збирка је „чедо“ моје љубави за обе библиотеке са којима радо сарађујем и у њихове просторије улазим као у своју кућу. У Малом Црнићу су посебно су честе промоције и књижевна дружења. За малу библиотеку – велика похвала! Поносно истичем да сам на манифестацији „Стишка свитања“ у организацији те институције, прошле године за причу „Пешчаник“ освојила прву награду и признање „Стишки сунцокрет“.

До сада последњу Тањину збирку „Хајде да причамо о пчелама“ издала је арапска књижевна организација „Daraldaraveš“ („Кућа дервиша“) са седиштем у Пловдиву у Бугарској, која је промовисана на Сајму књига у Београду минулог октобра.

Шта се ових месеци, посебно у време пандемијске изолације, дешавало у вашој књижевној радионици?

– Настало је толико кратких прича, таман за нову књигу. Такође, ту је и сатирични материјал – жанр који је у моје стваралаштво ушао из другог плана, без претходних сазнања да то умем и могу. Из тог разлога, али и зато што су жене сатиричари ређа појава, за мене је то постао нови изазов и нови израз стваралаштва, одговара Ђурђевић, закључујући разговор реченицама:

– Писање бескрајно објашњава туге настанака и постанак, и њену неприкосновену моћ преобликовања у вечном трајању. Оправдава, када се чини да је све готово у машинерији инерције и каже: ја сам снажније од инстинкта, од природе. Продире у пукотине свести и на тренутак,  у огледалу неког ко за себе мисли да је незанимљив и обичан, бљесне на њега неодољивом лепотом – хеј, то сам ја, зар сам то ја!?

Влада Винкић