Непосредно пред Нову годину у Центру за културу Пожаревац премијерно је изведена представа „Пут великана“ проистекла из идеје Пожаревљанке Тијане Вишковић, која је у овом пројекту уз улогу Јаворке Милосављевић организатор и продуцент. Неколико дана по премијери част нам је била да се ближе упознамо и кроз разговор представимо читалачком аудиторијуму.
Рођена у Пожаревцу, првих недеља по рођењу Тијана одлази у Зворник у коме њени родитељи добијају посао. Имајући у виду очеве породичне корене, мала Тијана често борави код баке и деке у Сарајеву, а како је мајчино порекло из Лучице, неретко обитава у овом месту које је речју, део Пожаревца. Уз дечије игре које су је водиле кроз свет детињства, у њен живот лагано се уплитала још једна стаза за коју није знала да ће је пар деценија касније одвести на животну прекретницу и одредити јој професионални пут.
– Једне зиме, нисам имала ни пет година, дека из Сарајева ме одводи у позориште за децу што ме је опчинило. Његова идеја није била случајна јер се и сам бавио глумом, био велики поштовалац сцене а само стицај околности га је одвојио од амбиције да постане члан професионалног тузланског позоришта. Такође, обожавао је поезију, рецитовао ми је и са искреним жаром у очима говорио о позоришту као одсјају реалног живота, сећа се наша саговорница детињства у Босни и Херцеговини, али и боравцима у Пожаревцу:
– Случајност или ко зна шта, али и мој други дека из Лучице аматерски се бавио глумом. Његов таленат и ангажовање били су веома завидни а због посвећености животу на сцени и усмерењу ка комедији, редитељи су му додељивали углавном главне роле у Нушићевим комадима. Поменула сам случајност, међутим, очигледно је да ње нема: љубав према позоришту коју су моје деке гајиле, пренели су непосредно на мене, сматра Тијана која се у дванаестој години, због рата у Босни и Херцеговини, са родитељима из Зворника сели у Пожаревац.
У граду подно Тулбе и Чачалице наставља образовање у школи „Вељко Дугошевић“ потом у гимназији „Јован Шербановић“ док ову девојку све више опседа немирни дух сцене.
– Одмах по доласку у Пожаревац, сазнајем да у Центру за културу, постоји Аматерско позориште за децу те наговарам другарицу да одемо и пријавимо се. Тако је и било, а након аудиције постале смо чланице тог театра. Прва представа у којој сам играла била је „Биберче“, у режији сјајног редитеља и педагога Радета Ђорђевића, од кога сам много научила о позоришту и глуми. Уз Ђорђевићеве инструкције и педагошки рад следећих пет година играм у представама, а доста знања ми пружа и Драги Ивић. Он је са нама које је глума озбиљно занимала, био увек ту откривајући нијансе позоришног живота, прича нам Тијана Вишковић која у то време често гледа гостујуће представе на пожаревачкој сцени и редовно одлази код рођака у Београд са циљем да види што више професионалних позоришниих дела.
– Што сам више времена проводила на сцени, схватала сам да је то кућа у којој желим да проведем живот! Простор, људи који се играју заједно са тобом…заједно сопственом маштом дајемо живот написаним ликовима. То је искуство, осећај безбрижаности, љубави, племенитости, блискости, поверења уз које се духовно расте и сазрева на најлепши начин, осећај да се безрезервно дајеш и да ти се то враћа, да се свест шири и да кроз игру, на најлепши начин, истражујеш, откриваш и едукујеш и себе и људе који те гледају. Моја страст и љубав за позориштем и глумом као професијом постале су огромне и дан данас пламте истим жаром, искрена је Тијана која након Гимназије, у тешком времену бомбардовања СРЈ на наговор родитеља уписује економију.
– Како је моја највећа љубав била глума, након две године напуштам Економски факултет и уписујем студије глуме. Стичем индекс области коју волим и за коју живим од малена, са посебним еланом студирам у класи Мирјане Карановић и дипломирам 2006. године.
Тијана је до данас, играла у петнаестак професионалних представа различитих жанрова: драме, комедије, представе за децу, музикл, кореодраме, а ту су и телевизијске серије „ Ургентни центар“, „Шифра Деспот“, „Звездара“ и „Село гори, а баба се чешља“. На филму се за сада мало појављивала, углавном у студентским и у два озбиљна остварења, од којих се једно још увек ради.
– Оно чиме се поносим су две представе „Сан о Милени“ и „Пут великана“, које сам покренула и које су настале по мојој идеји у продукцији Удружења уметника „Артиста“, чији сам заступник. У оба случаја окупила сам професионалце позоришне уметности уз које сам са радошћу и љубављу реализовала замишљено. Прва у низу мојих идеја била је представа „Сан о Милени“ о Милени Павловић Барили, једној од највећих уметничко-историјских личности Пожаревца. Први човек кога сам позвала да ми се придружи је Миодраг Ковачевић, са којим сам чинила прве кораке у пожаревачком позоришту, а који је сада један од највећих истраживача лика и дела Милене Павловић Барили. Уз његову помоћ и подршку, а у режији Јелене Богавац, успела сам са још пет глумица да направим представу „Сан о Милени“ у којој играм Милену Павловић Барили, вели Тијана наглашавајући да је комад доживео велики успех на домаћим и интернационалним фестивалима о чему сведоче бројне награде.
– Обишли смо Србију, почели турнеју по Европи, били у Босни и Херцеговини, Италији, спремамо се за Словенију и Париз а управо сам добила писмо из Америке, у коме нас позивају да и тамо одиграмо „Сан о Милени“, која је по мишљењу стручњака једна савремена уметничка представа едукативног карактера, високих естетских и поетских квалитета.
– Друга представа, „Пут великана“ је дело о нашој легенди из света позоришне уметности Пожаревљанину Миливоју Живановићу, чија је успешна премијера изведена управо у његовом родном граду. Идеја ми је била да окупим професионалне глумце који су пореклом из пожаревачког краја: Весну Станковић, Лепомира Ивковића, Бошка Пулетића- и успела сам у томе! То су искусни глумци Народног позоришта и Југословенског драмског позоришта који су са великом радошћу прихватили да урадимо комад о Миливоју Живановићу о коме се до данас нико није усудио да направи представу. Чика Миливоје Живановић је то дефинитивно заслужио а успех представе, који је неминован,тек предстоји!
Након премијерног извођења представе „Пут великана“ у Центру за културу Пожаревац, комад Бошка Пулетића у адаптацији и режији Весне Станковић биће изведен у Националном театру у Београду. Наиме, 18.јануара сјајна глумачка екипа представиће се делом урађеним у копродукцији Центра за културу Пожаревац, Града Пожаревца и Удружења „Артиста“ на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта Београд. Емотиван приказ последњег сусрета Бранислава Нушића са Жанком Стокић, Миливојем Живановићем, Јаворком Милосављевић и Љубинком Бобић који су на себи својствен начин представили глумци Бошко Пулетић, Весна Станковић, Лепомир Ивковић, Тијана Вишковић и Соња Кнежевић, одушевио је пожаревачку публику пробудивши давно уснулу племенитост, таленат и нарави славних имена театра прве половине двадесетог века, али и сенку сете која прати живот људи овог калибра и генијалости. Симбиоза коју су са гледаоцима остварили протагонисти била је више него дирљива, док су реакције на поједине сцене имале ток немирне реке: од громогласног смеха по по неке сузе у очима Пожаревљана који су са пажњом уживали уметничко виђење последњег дана живота непревазиђеног Бранислава Нушића. Потврду мајсторства тима чији су чланови понаособ до усијања искристалисали поверене им улоге дао је величанствени аплауз којим су се љубитељи сцене испратили Бошка, Весну, Лепомира, Тијану и Соњу oвај пут право на сцену „Раша Плаовић“ Народног позоришта Београд.
Представа „Пут великана“, након београдске премијере на сцени „Раша Плаовић“, биће изведена у Позоришту „Славија“ 19. јануара, на дан када је 1938. године преминуо Бранислав Нушић.
– Волим Пожаревац, који носи посебан дух и много тога чиме се може поносити. Пошто сам уметник, издвојила сам Милену Павловић Барили и Миливоја Живановића као личности њиховог и мог града и кроз сценски приказ дала им нови живот у намери да их приближим данашњој популацији, носећи у себи речи Јована Ћирилова: „Ја сам подсетио Пожареване да увек морају имати на уму да су у Милени Павловић Барили имали сликарку светских размера, а у Миливоју Живановићу светског глумца, коме се дивио и Исток и Запад“.
– Уз позориште, моја највећа љубав је моја ћерка Уна, која ми пружа велику подршку и огромну љубав неопходну за све што ме прати у животу. Наравно, ту су и родитељи као и неколико најближих пријатеља. Они су моје звезде водиље, каже глумца Тијана Вишковић закључујући:
– Када нешто много волиш и желиш, цео космос се потруди да се то и оствари, само је потребна велика упорност, рад и љубав према том послу.
Влада Винкић
Фото: Приватна архива Т.Вишковић