На недавној манифестацији „Busness women awards“, која је у београдском хотелу „Хајат“ окупила најуспешније припаднице нежнијег пола, истоимено признање уручено је Маријани Миликић, која је проглашена за нај жену у категорији очувања културе и традиције у Србији и региону. „Busness women awards“, окупља успешне жене и слави њихова права, труд, рад али и несебичан допринос у одабраном послу који их сврстава међу најуспешније пословне жене 21. века у земљи.
Маријана је рођена Пожаревљанка, сада живи у Београду, бави се хуманитарним радом, помаже деци ометеној у развоју и држи предавања на трибинама у борби против „беле куге”. Уз свакодневне пословне и породичне обавезе, из родног краја је повукла нит традиције оснивајући пре неколико година Културно уметничко друштво „Српска традиција“ чији је и кореограф. Данас чланови са успехом спроводе мисију очувања обичаја, културе и свега што је у нашем народу вековима опстајало, а данас се лагано заборавља и остаје иза нас.
– У оквиру рада Друштво „Српска традиција“ негује игру и песму, ту су и вез, хеглање, плетење, потом, наш инструментали одсек а недавно је формирана школа гуслања коју предводи Славко Јекнић, професор Факултета музичке уметности. Оно што бих желела да истакнем је неговање и извођење староградске музике, јер ми је посебна жеља да очувам градски, односно, варошки миље живљења, којим је Србија обиловала у неким прошлим временима. За овај део рада задужени су ветерани. Наиме, уз класичан фолклор, народно коло, опанке, ношње, чиме се баве бројна српска друштва у земљи и иностраству, чини се да је градска традиција потиснута у други план. Својевремено, сваки град имао је своју традицију и навике, поготово Београд у коме је сваки бал почињао „Краљевим колом“. Управо њиме и ми почињемо сваки наступ, а ту су и „Српкиња“, „Јефтановићево“, „Тобџијско коло“… Ово последње се везује за „Официрко коло“ које се у време Великог рата играло на Крфу, чиме ја као кореограф негујем култ српских официра што није ни мало случајно, каже Маријана. Наиме, она је годинама запослена у Министарству одбране, па јој је ово мотив за квалитетније радно ангажовање.
БАЛЕТ КРОЗ СТАКЛО
Маријана Миликић рођена је у Пожаревцу, а одрастала на релацији Пожаревац- Велико Црниће. Но, од малих ногу привлачило ју је нешто несвакидашње за поднебље стишке равнице: уместо у народном колу и песми, попут велике већине вршњака, уживала је искључиво у класичној музици.
– Као ђачић, после преподневе наставе у Основној школи „Моша Пијаде у Малом Црнићу, буквално сам трчала кући да погледам Школски програм и тада емитован „Концерт у подне“. Ти наступи класичне музике углавном су илустровани грациозном игром балерина што је у мени будило посебна осећања, сећа се наша саговорница у којој се тада пробудила жеља да засвира виолину.
Но, како мајка није била у могућности да јој приушти овај инструмент, Маријана добија гитару и постаје ученик Музичке школе „Стеван Мокрањац“ код наставника Славољуба Тасића. Не толико одушевљена, учи основе гитаре, али се све чешће упућује ка пожаревачком Дому културе, где кроз велико затамњено стакло тајно прати пробе балета које је водила Љиљана Спасић.
– Једног дана, док сам посматрала балерине, са леђа ми је пришла лепа млада жена која ме је питала: „Шта то радиш?“. Нисам се ни збунила ни уплашила већ искрено рекла да волим балет, али мајка нема разумевања, па често долазим и гледам балетске пробе. Тада је она затражила мамин телефон позвала је и добила негативан одговор. Ипак, после извесног времена, постајем члан балетске групе при Дому културе у Пожаревцу, вежбам, наступам, такмичим се, што траје годинама, а морам се похвалити и чињеницом да ме је чика Микан из градског фоклора, као „малу жабу“, како су ме звали у Дому културе, ангажовао да заиграм „на кецу“ када је то требало. Моје ангажовање у свету балета и донекле фолклора трајало је до повреде коју сам доживела, али је љубав и стечено знање допринело да касније, у оквиру Културно уметничког друштва „Српска традиција“ ангажујем као кореограф, прича Маријана.
ОРГАНИЗАЦИЈА ЈЕ ПОЛА ПОСЛА
По завршеној основној и Средњој медицинској школи коју је похађала у Пожаревцу, наша саговорница студира и са успехом дипломира на Хемијском факултету, потом завршава мастер у области прехрамбене технологије и како каже, као једини хемичар, одлази на Медицински факултет на коме је тренутно докторанд у области превентивне медицине са темом „Како исхрана и животна средина утичу на здравље људи“.
Данас Маријана као одговорна мајка двојице синова и вредна супруга са упехом успева да балансира између основног посла у Министарству одбране, рада на докторату, ангажовања у Друштву „Српска традиција“, које је до сада освајало бројне награде и обавеза у кући.
– Код нас у војсци се каже: добра огранизација пола завршеног посла. Старији син Никола ми помаже у активностима КУД-а, јер је дуго играо фоклор, док Димитрије свира гитару настављајући оно што је мама као дете напустила. Супруг је официр, нема афинитета према музици, али уз синове и супругу ужива у добром расположењу које ширимо, посебно у дане викенда који се проводи у породичном кругу, каже нам саговорница.
Маријана Миликић је често у Пожаревцу у коме посећује своју мајку, а када има времена сретне са другарима из детињства и школе. За крај сусрета обећава да ће ускоро поново бити у родном крају и поручује:
– Не треба се стидети свог порекла и сопственог наслеђа. Ту смо да наставимо традицију на месту где су наши дедови и очеви стали и тако потомцима трасирамо стазу непроцењиве вредности. Речју, без прошлости нема будућности.
Влада Винкић