2020-11-15T00:40:28+01:00 7. новембра, 2020. 09:05 |

Тражим ја, а траже и мене (Објављено 20. јануара 1995)

Аутор: Драган Богдановић Буцић

Умивала се Чачалица мајским сунцем те 1966. године. Отуда, преко брда, из равног Стига ћарлијала је летња кошава доносећу свежину овој мајској врелини. 

Одоздо, кроз главни улаз „граби“ волга са дипломатским таблицама. На паркингу бука мотора утихну, а из машине изађоше: амбасадор Совјетског савеза Пузанов и војни аташе Совјетске амбасаде пуковник Црвене армије Буђони, син прослављеног војсковође Октобарске револуције. Ту, на гробници изгинулих Црвеноармејаца положише венце и уверише се са каквом љубављу и пажњом пожаревачки горани одржавају ову хумку хероја. 

Правим снимке својом јашиком. Записујем импресије ових дипломата, то ми је материјал за новински текст у Реч народа. За све то време се питам да ли је жив човек који је храбре Црвеноармејце довео до Пожаревца да ослободе Пожаревљане од окупатора. Користим згодну прилику и обраћам се пуковнику Буђонију са молбом: -Почео сам да трагам за Иваном Марковичем Сушковом, човеком који је са својом јединицом Црвене армије ослободио Пожаревац. Спремио сам писмо да пошаљем редакцији Правде. Можете ли ми ви помоћи у овом трагању?

Буђони ме гледа. Преко лица му се разли осмех, па каже. 

-Драгане, писмо шаљите новини Известија. Њен тираж је девет милиона примерака, па ћете тако лакше наћи Сушкова.

Прихватам савет и размишљам: Тираж Известије јесте огроман, али су шансе да га Сушков прочита, обзиром на двеста четрдесет милиона становника Совјетског савеза, мале. Све ми то изгледа као у оној народној: „Тражиш иглу у пласту сена“. Али како професија новинара подразумева упорност, настављам да трагам, не напушта ме жеља да нађем Сушкова, наравно ако је жив. 

Да трагање има смисла уверих се и након увида у записник са прве седнице Народно-ослободилачког одбора Пожаревца. На тој седници 11. новембра 1944. године донета је одлука којом се Сушков проглашава почасним грађанином, али му та одлука није уручена пошто је са својом јединицом пут наставио даље, да гони фашистичке окупаторе.

Пролазе дани, недеље, а из Москве не стиже повратно писмо. Сваког дана питам поштара да ли ми је неко писао из Совјетског савеза и сваки пут одговор је: није нико. 

На измаку трећег месеца из Известије добијам обавештење да је моје писмо послато Комитету ратних ветерана Совјетског савеза који ће покушати да пронађе Сушкова, али да ће трагање потрајати. 

Почео је да тече осми месец потраге кад стиже писмо из Москве. Ратни ветерани јављају да су пронашли Сушкова, да је жив и здрав и да ради у граду Армавиру. Скочих од радости и узвикнух „Браво!“.

Брзо пишем писмо Сушкову и шаљем га на добијену адресу. 

-Можда вас је мало збунила ова моја једноставност и непосредност у обраћању, али Ви ћете то свакако разумети јер сам убеђен да сам пронашао човека за којим сам тако дуго трагао и за кога су многи у овом граду мислили да није више међу живима, пишем у писму Сушкову. 

Не дуго затим он ми одговара. У коверти подебело писмо и једна фотографија из ратног периода а друга начињена непосредно пред слање писма. И на једној и на другој слици човек који је са својом јединицом Црвене армије водио вишедневне борбе и 15. октобра 1944. године заједно са саборцима ослободио Пожаревац.

Био сам радостан што сам успео у замисли да пронађем Сушкова. Био је то истовремено и успех „Речи народа“ јер смо акцију сви заједно у колективу водили. Непосредно после тога са Русијом сам „разјаснио“ још један велики проблем. Редакција нашег листа једно време налазила се у просторијама тадашње апотеке Душманић. Једнога дана на радном столу приметих ново писмо из Русије. Уз писмо и фотографија једне Црвеноармејке. Изненађен и збуњен гледам у лик. Филм се одмотава и враћа ме у 1944-1945. годину..

У зеленој згради Задружног дома, преко пута мале бензинске пумпе у Синђелићевој у Пожаревцу, одмах по ослобођењу града  сместио се обавештајни центар Толбухиновог штаба. У Центру се налазило и 25 руских девојака-Црвеноармејки. Њих пет су свакодневно долазиле кући код мог тече у Караџићевој улици број 8. Биле су нам драге па смо их прихватили као род рођени. Тетка им је плела рукавице и спремала гибаницу… Сви заједно волели смо да запевамо „Каћушу“. Сећам се тренутака када би се оне издвојиле и тихо дошаптавале, а ја сам се трудио да разумем шта причају. Размењивале су информације о неделима фашиста у Русији. Тако сам и сазнао да су једној Немци стрељали мајку, другој је мајка умрла у Лењинграду од глади, трећој је отац погинуо за ослобођење Харкова, четвртој је брат пао на барикадама, крај Волоколамског друма… Присећајући се тих шапата, сину ми у глави: Лик на фотографији коју сам добио уз писмо је Тоњин лик. Тако се звала једна од њих пет. Читам писмо и чудим се. Док сам ја трагао за Сушковом, и Тоња је неког тражила. У писму је навела да је од последњег боравка у Пожаревцу, прошло 20 година, а да је њена жеља да сазна где су и шта раде Пожаревљани: Породица Трудић, Милоје Милојевић, Вељко Ивошевић, Влада Микшек, Милица Пасторовић…Тоња је посебно замолила редакцују Реч народа да покуша да пронађе њој драге људе у чијој је породици провела шест месеци-домаћина Првослава, домаћицу Ангелину и њиховог дечака Драгослава Драгана…Па то ја треба да пронађем самог себе. Па тај дечак Драгослав сам уствари ја. То мене тражи Рускиња Тоња, Антонина Николајевна Хуђакова…Одмах сам јој одговорио и годинама после тога редовно смо се чули, а  слао сам јој и наше новине…

И поново тајац између Пожареваца и Ростовске области у далекој Саљској степи где живи Тоња. Везе је покидала блокада коју су светске силе наметнуле нашој земљи. Три године не стижу вести Тоњи од мене и мени од Тоње. И знам да ће тако бити све док се рампа не подигне, док добро не победи силу и зло. На крају увек тако буде.