2021-06-01T15:33:21+02:00 1. јуна, 2021. 13:30 |

У Црљенцу: Одата пошта генералу Величковићу

Поводом двадесет друге годишњице од погибије бившег команданта Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије генерал – пуковника Љубише Величковића, крај његове вечне куће у родном Црљенцу, венце су положиле делегације Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије на челу са командантом 204. ваздухопловне бригаде бригадним генералом Бранетом Крњајићем, локалне самоуправе предвођене председником Општине Малишом Антонијевићем, председницом Скупштине општине Горанком Стевић и замеником председника Општине Даниелом Сурдуловићем, Центра за обуку копнене војске у Пожаревцу, СУБНОР-а, представници Месне заједнице Црљенац, фудбалске и ловачке организације, драмски уметник Лепомир Ивковић и чланови породице Величковић.



Председник Општине Мало Црниће Малиша Антонијевић подсетио је да су прошле 22 године туге, бола и сећања од када је прекинут живот, али створен мит, који ће вечно подсећати на храброст генерала Величковића.

-Броји Србија године без свог хероја, броји, памти, али не заборавља. Многа су имена уткана у слободу наше земље, много је јунака изродила српска мајка, а један од њих је и генерал Љубиша Величковић. Частан, поштен, велики патриота, такав је био и таквог га памтимо. Нема Србија чега да се стиди, историја је показала да смо зарад слободе плаћали увек високу цену, одгајани да не трпимо агресоре и наметање туђе воље стварали смо хероје, јунаке, поклекли више пута, али увек се усправили још вишљи, поноснији, часнији и јачи у својим намерама да не обрукамо оне који су нам својим чином показали вредности којима се дивимо. Слобода нема цену. Био је крив само онима који су желели наметање својих политичких циљева и можда још и зато што је потомак славног српског народа и познатог по томе што су људи челичне воље и жеље да одбране свој народ, своју земљу и свој кућни праг. Сваки пут када се помене

Обраћање Малише Антонијевића

Црљенац поменуто је и име генерала, јер по томе познају и памте човека који је овде одрастао, више пута одлазио, али се увек враћао и поносни су на хероја који је бранио целу нашу земљу и који је отишао у легенду не само својим војничким способностима, већ и људским особинама и разумевањем којим је пленио. Војска Србије је све јача, као војно неутрална земља унапређујемо своју војску купујући технику и са истока и са запада, али нам је велика снага и српско наоружање произведено српском памећу, не за освајање туђе територије већ да би се ми као грађани осећали сигурније. Великани не одлазе, они живе вечно кроз своја дела вечито урезани у наш ум и наше памћење, дугујемо им захвалност за све што су учинили за нас и нашу државу, дугујемо им јер је частан позив обући униформу и бранити своју земљу. Општина Мало Црниће ће сваког првог јуна бити овде на месту вечне куће генерала са јасном и недвосмисленом поруком да није узалуд жртвовао себе. Вечно ће остати у нашем сећању, јер великани то заслужују, истакао је Малиша Антонијевић.

Генерал Љубиша Величковић погинуо је 1. јуна 1999. године у НАТО бомбардовању наше земље приликом ноћног обиласка јединице за противваздушна дејства у селу Омољица код Панчева. Тако је физички отишао један од најшколованијих официра тадашње Војске Југославије, али успомене и сећања заувек ће чувати Љубишу Величковића од заборава.

 

                                                  ТРАДИЦИОНАЛНИ МЕМОРИЈАЛНИ ТУРНИР

Након полагања венаца, традиционално у организацији Општине Мало Црниће, Месне заједнице Црљенац, Општинског фудбалског савеза и Фудбалског клуба „Стиг“ Црљенац, организован је Меморијални фудбалски турнир „Генерал Љубиша Величковић“. Ове године учествују екипа Полицијске управе Пожаревац, репрезентација Општинског фудбалског савеза Мало Црниће и ФК „Стиг“ из Црљенца.

                                                                  О ЛИКУ И ДЕЛУ ГЕНЕРАЛА

Љубиша Величковић рођен је 1. марта 1946. године у Црљенцу и као одличан ђак основне школе опредељује се за одлазак у Ваздухопловну гимназију, тада припремну школу у Мостару. Уписује се у прву класу генерације и завршава је 1963. године, као први у рангу. Професори и васпитачи тада елитне војне школе, уочили су и запамтили бистрог и способног дечака, који је испољавао велику упорност и амбициозност да стекне што више знања. Међу првима у рангу Љубиша завршава Ваздухопловну војну академију у Задру 1966. године и постаје потпоручник – пилот Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Убрзо затим завршава преобуку за летење на суперсоничним авионима – МИГ и на тим авионима разних типова је углавном летео више од тридесет година.

Један је од првих наших пилота који је завршио преобуку за летење на МИГ-у 29, тада једном од најбољих борбених авиона у свету. Завршио је највише војне школе са одличним успехом и чувену руску Генералштабну академију „Ворошилов“ са високим успехом. Био је веома цењен и уважаван од стране војног екстаблишмента разних земаља, посебно руског, где је имао и доста пријатеља. Током НАТО агресије потпуно свестан чињенице и ситуације, генерал Величковић улаже сву своју снагу у одбрану отаџбине. Један је од главних твораца плана употребе снага ваздухопловства и противваздушне одбране током тог ратног периода. Често обилази јединице на ватреним положајима, контролише, даје упутства и лични пример. У јеку бомбардовања наше земље налазио је времена, да обично у повратку са обиласка јединица на положајима сврати у свој родни Црљенац, макар на пола сата, да предахне, види своју мајку или поразговара са мештанима. Волео је село у коме је рођен, често је и на другим местима истицао да је пореклом из Црљенца, па је овде и кућу саградио. Иако је пре бомбардовања током слободног времена био на многим местима, изгледа да је најрадије долазио у ово село, првенствено да се опусти и одмори од посла, при чему није волео да говори о својој служби. Радо је ишао у лов или на пецање, а редовно је био први раноранилац у брању шумских печурки, при чему је одлично знао и памтио где их може наћи. Волео је и знао да поразговара са својим земљацима на примеран начин, а знао је и да се нашали.

 

Остварио је бриљантну војничку каријеру, у току које је више пута одликован високим војним одликовањима и два пута ванредно унапређен у виши чин. Носилац је, за сваког пилота најдражег признања, Златног летачког знака. Обављао је многе најодговорније дужности, укључујући и дужност команданта РВ и ПВО. Последња на којој је, као једини генерал у историји српских ратова дао и живот, била је функција заменика савезног министра одбране и помоћника начелника Генералштаба ВЈ за РВ и ПВО. Сахрањен је 3. јуна 1999. године, по сопственој жељи на гробљу у Црљенцу, само неколико дана пре престанка агресије на нашу земљу.

                                                                                                Д.Динић