2021-01-27T09:00:27+01:00 27. јануара, 2021. 09:00 |

У светлу светосавског завета

ПОЖАРЕВАЧКА ГИМНАЗИЈА

Дан Светог Саве, Пожаревачка гимназија дочекала је са много наде да ће ново лето и нова година донети ослобађање читавог света из окова пандемије. Пратећи савремене тенденције, наша школа прилагодила се новонасталим моделима наставе и актуелним трендовима. Пожаревачка гимназија и у овим отежалим околностима, не одустаје од свог концепта – образовања и васпитања по мери модерног човека, човека 21. века. У свом трајању дугом више од једног и по века, Пожаревачка гимназија није никада била анахрона, искључива и назадна. Напротив, и тада и сада она је школа дијалога и толеранције у комуникацији између ђака и професора, модел узајамног уважавања личности, различитости и афинитета. Не претерано строга, већ родитељски блиска са својим ђацима, она усмерава њихову креативност и стремљења у духу узајамног усавршавања и општег прогреса. 

Ђаци Пожаревачке гимназије имају ту могућност да их усмерава блага рука учитеља, концентрисана, праведна и посвећена, а учитељи да уче од својих ђака. У тој синергији је тајна успеха наших ученика на такмичењима, на студијама, у животу. То је девиза руководећих органа школе, стручних служби, педагошко-психолошке праксе, родитеља и пожаревачког мњења које је увек у својој Гимназији видело лучу напретка. 

Запослени у Пожаревачкој гимназији

У овом времену егоцентризма и конформизма, савремени свет као један мегалополис или космополис требало би да одигра улогу секуларног Новог Јерусалима. У њему је, међутим, присутно претеће јачање снага које не могу бити сведене на мирољубиве постмодерне разлике. Жеља за сигурношћу постала је религија урбаног простора и служење тој религији деиндивидуализује човека. Новац нам онемогућује да видимо унутрашњост ствари, већ само њихову површност. „И. Кант у свом тексту „Одговор на питање шта је просвећеност“ помоћу момента слободне воље жели да човеку прида веће достојанство него што га има машина“, каже проф. С. Владушић.

У таквом глобалном окружењу ми се подсећамо лика и дела Светога Саве који није био само човек контемплације, већ и акције, живи пример преваге људског духа и ума над кратковеким телом. Круг српских просветитеља јесте један повлашћени простор у коме стоје: Свети Ћирило и Методије, Свети Сава, Доситеј и Вук. А шта у нашем језику значи овај појам: просветити (или блиско томе просветлити, посветити), изворно – проносити светост. Да би неко проносио светост и сам мора бити свет, што подразумева личносни однос заједнице са Христом, суштаственом светошћу, врелом Божје милости и спасења. Светост је и категорија жртве и слободе у име човековог обожења, приближавања Господу кроз сталну борбу против наше несавршености и трошности.

А сваки је од њих украо понешто од мрака и приложио вечности. За Константина Филозофа и игумана Методија то беше словенско јеванђеље и дивна ћирилица, од које смо се почели у народе бројати. Тако су после Јевреја, Грка и Римљана и Словени добили азбуку, да не буду другима на поругу и да се Божје Слово и међу њима оваплоти.

Сава се појављује у освит српске државе и стога ће по много чему бити први, први писац српске књижевности, први архиепископ, архипастир српски, дипломата, организатор духовног живота свог народа, оснивач светих лаври, школа и болница, народни учитељ. Свагда остаје упамћен као дете, богослатки младић који је заволео пустињу, пригрлио крст Васкрслога и постао слуга убогима. А његова љубав изливала се на све и свакога, топла, заносна. Прва је Савина љубав била према Христу Сведржитељу, друга према анђелима, трећа према тиховању, четврта према родитељима, пета према своме народу, шеста према свим осталим народима и седма према даљинама. Тако још за живота, а нарочито после вазнесења, Сава беше достигао идеал светости.

Док је Сава побегао из света у манастир, Доситеј је из манастира побегао у свет, а обојица су живот посветила деловању на корист српског рода. Један га је укоренио у источновизантијску цивилизацију, а други приближио Европи и њеном културном наслеђу. Тај дуализам ни данас не напушта душу нашег човека, растрзану између дидактичарско-моралистичког рационализма и мистичарског аскетизма. 

Вук Караџић, генијални филолог, синтетички дух, омасовио је и популаризовао културу, која је пре њега била елитистичка и учинио је доступном свима. Мученик за лепоту класичног српског десетерца, сачувао је и прерадио непроцењиву драгоценост наше усмене поезије, којој у читавој светској литератури може парирати само хомерски еп.

И тако стижемо до просвете данас. Да ли је она потпуно оделила људски рацио, логику од људске личности, иконе Божје? Да ли су рационализам, наука и техника једини императиви савременог образовања? Може ли логика надоместити онтологију, само човеково постојање, његову природу, слободу избора и рајске каскаде његове душе. Очито је да не може, јер ће неминовно водити песимизму.

Спрега духовног и тварног, срца и разума, признање и поштовање јединствене божанске личности у сваком човеку, његових емоционалних и креативних домета, пут је учења врлини и радости живљења. Такву смо науку добили и од Светог Саве и осталих наших просветитеља.

Пожаревачка гимназија присећа се Светог Саве и у овим голготским данима уз жељу и труд да  буде и остане посебна и изузетна школа, како по професионалним дометима, тако и по пуном календару манифестација којима се  остварује и развија нераскидива  блискост ученика са школом. 

Славица Јовановић, професор српског језика

и књижевности у Пожаревачкој гимназији