Да није било утицаја мајке и баке и њихове љубави према фолклору, наша суграђанка Марија Влајовић не би имала прилике да се упозна са народном игром, песмом и музиком. Љубав чије су нити од најранијег детињства уткане у сваку пору Маријиног живота, временом су одредиле животни и професионални пут ове наше суграђанке. Данас руководи Градским ансамблом народних игара и песама Пожаревац, али у воде фолклора нису је директно увеле бака и мајка, већ – наставник.
Ево како:
-Имала сам непуних десет година, био је фебруар 1988. године и наш тадашњи наставник Ратислав Лола Сворцан нас је све одвео на пробу фолклора у Дом културе. Неки су одустали, али је доста нас остало. То је генерација која је касније чинила већину извођачког ансамбла, сећа се тих времена Марија Влајовић. -И дан данас смо у контакту, дружимо се и помажемо. Пре три године дошла сам на идеју да се поново окупимо: телефонирала сам неколицини колега и то је било довољно. За кратко време смо се нашли и то је предивно искуство.
Чињеница је да сте ових дана ушли у тридесету годину активног бављења фолклором.
– Читавог живота све ми је било подређено фолклору, пробама, обавезама и концертима. Моји пријатељи мимо ансамбла можда то могу боље да опишу. Имам кума који ми је годинама постављао исто питање: „Добро, докле мислиш да играш?“ Како је увек добијао исти одговор, одавно је престао да запиткује. А паузе сам правила током студија, и једну већу паузу због трудноће, и то је то. Знате, неизмерна је то љубав. Има нечег чаробног у тој музици, игри… Постоји и она народна изрека: уђе у крв и готово.
После оволико година бављења фолклором, колико је наступа било до данас?
-Верујте да сам престала да бројим после добијене Повеље за петстоти концерт. Замислите да само обучете ношњу, направите фризуру и нашминкате се 500 пута. А тек пробе… Но, дивно је све то… Дуго сам била и солиста ансамбла, водила програм, радила са млађима… Чак, мислим да сам један од најмлађих добитника Повеље културе нашег града.
Као што смо поменули, данас се фолклором бавите професионално?
-Професионално у смислу да данас руководим Градским ансамблом народних игара и песама који ради при Центру за културу Пожаревац. Иначе, ово моје ангажовање почело је маја 2012. године, каже Марија.
Бити на челу Градског анасамбла народних игара и песама у граду попут Пожаревца, свакако није лако.
-Све што има везе са организацијом и реализацијом рада целокупног ансамбла, моје су обавезе. Имамо велики извођачки ансамбл, припремни ансамбл, три велике дечије групе, женску и мушку певачку групу и оркестар. Дакле, планирање репертоара, одржавање свих проба, одржавање ношње, од прања, пеглања, до чувања, организовање концерата, планирање и реализовање путовања, објашњава нам Марија – Као што сам нагласила, Ансамбл је изузетно велики колектив, који окупља нешто више од две стотине заљубљеника-аматера у фолклорну уметност. То захтева и посебан педагошки приступ читавом послу. Најмлађи члан има четири и по године, а најстарији скоро десет пута више. А све нас повезује низмерна љубав према фолклору. Неизмерна је посвећеност и сваког члана понаособ, нарочито у извођачком ансамблу. Свако од њих усклађује своје обавезе са пробама и концертима, врло често подређују све фолклору. Много се дружимо и помажемо и мимо фолклора, диван је то колектив.
Објаснили сте нам како излазите на крај са обавезама у ГАНИП-у, но, Ви имате породицу. Како уклапате све ове активности у нормалне животне токове?
-Дешава се да имам и по осам проба недељно, а ретко мање од шест… Није лако, нарочито што супруг тренутно није овде. На моју срећу, пред сваки одлазак на пробу, у помоћ око чувања петогодишње ћерке притекне свекрва. Не знам шта бих без ње!
Чињеница је да сте у поодмаклој трудноћи, а свакодневно сте веома активни у раду са фолклорцима.
-Јесам и баш сам на то поносна. Али време је да се „смирујем“ полако. Привремено, наравно. Требало би да ме замени неко од фолклораца, а много је важно да то буде неко ко зна како ансамбл живи и дише.
Мислите да ћете у наступајућем периоду недостајати Ансамблу?
-Снаћи ће се они без мене. То је одлична екипа, прави тим, а и ја ћу привремено бити одсутна. Можда је озбиљније питање како ћу ја без њих, закључује наш разговор Марија Влајовић.
Влада Винкић