Путем ове рубрике, недељник “Реч народа” подсећа на давно прохујала времена пожаревачке вароши. Прелиставајући стару штампу и пожутеле фотографије, сарадници наше Редакције проналазе познате и мање познате занимљивости које су обележиле једно време и у овом својеврсном времеплову старије читаоце подсећају, а млађе упознају са личностима и догађајима који су били саставни део тадашње свакодневице.
Трагичан крај Радомира Марковића
27.марта 1944. године од последица мучења у затвору гестапоа, умро је Радомир П.Марковић. Рођен је 1890. у Пожаревацу, потиче из познате породице Богојевић. Радомир је праунук Стефана Богојевића који је до пада кнеза Милоша био први секретар пожаревачког Окружног начелства. Основну и средњу школу Радомир је завршио у Пожаревцу, а Правни факултет у Београду 1913. године. После Првог светског рата радио је у Пожаревцу као судија Првостепеног суда, а након пар година прешао је у адвокатуру. Био је ангажован као предавач за правне и финансијске предмете, управник Трговачке школе, потом управник Пожаревачког позоришта, између два рата и председник Пожаревачког одбора „Јадранске страже“. Током НОБ-а повезује се са партијском организацијом, а оснивањем Народно ослободилачког одбора Пожаревца, изабран је за његовог председника. Са почетком припрема за формирање Окружног НО прогањају га гестаповци. Мотиви његовог живота у илегали из тог периода послужили су за филм „Саша“ који је снимљен управо у Пожаревцу.
Грађевински планови инжењера Сретена
30.марта 1958. године у Пожаревцу је преминуо познати грађевински инжењер Сретен М.Обрадовић. Први грађевински план са његовим потписом датира од јула 1926. године који се односио на план механске зграде трећег реда у Петровцу на Млави за потребе Драгутина Трифуновића, Петровчанина. Овај објекат изграђен је у главној улици Петровца, данас улица Српаких владара. Излазила је на Немањину у којој се сада налази мост преко реке Млаве. Зграда је срушена током 60-тих година 20. векаи на њено место подигнут је солитер. Као грађевински инжењер, заједно са колегом Душаном Миљковићем, Обрадовић је био укомисији за утврђивање дотрајалости гимназијске зграде у Пожаревцу. Његови потписи налазе се на многим грађевинским плановима. Становао је у кући у Таковској улици (данас Улица Драже Марковића Рође) број 5 са супругом Драгицом, професорком пожаревачке гимназије и синовима Милојем и Зораном. Нема поузданих података да је баш он пројектовао и градио ову кућу, али се на основу неких изјава сматра његовим делом. По неким подацима кућа је грађена 1937, а усељена 1938. године.
„Крстина кућа“
31.марта 1927. годинеу кући Крсте Д. Николајевића познатој као „Крстина кућа“, почело је са радом Дечије обданиште. Крста Д. Николајевић (1840-1891) био је један од познатијих адвоката. Након завршене гимназије, иако није имао завршен правни факултет радио је у пожаревачком Окружном судом. Након вишегодишње судске праксе, са највишом оценом положио је адвокатски испит и стекао блиставу адвокатску каријеру. „Крстину кућу“ саградио је 80-тих година 19. века. Зграда се налазила у тадашњој Душановој улици број 4, данашњој Улици Воје Дулића у којој је Народни музеј. Након његове смрти кућу је откупила општина и ту сместила основну школу све до Првог светског рата. Током рата зграда је оштећена, а по завршетку рата реновирана од стране Кола српских сестара из Пожаревца које је ту основало Дом за заштиту деце изгинулих ратника. Од 31. марта 1927, у овој згради почиње да ради дечије обданиште. Крајем 30-тих година 20. века под кровом „Крстине куће“ поред дечјег обданишта радило је Среско учитељско удружење, Југословенско друштво за чување народног здравља, Коло српских сестара, Пожаревачко коло девојака, Пододбор друштва српске мајке…
Припремио З.Стокић