Победничка прича овогодишњег конкурса Реч народа за кратку новинску причу „Миливоје Илић“ је „Ваљам“ аутора Душана Мијајловића Адског из Ниша.
Ову, као и одлуку о другом и трећем месту једногласно је донео трочлани жири који су ове године чиниле главна и одговорна уредница „Реч народа“ Татјана Роквић Стојковић и новинарке овог недељника Милена Перишић и Ивана Радоњић.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:
Прича „Ваљам“ Душана Мијајловића Адског на шаљив начин показује моћ језика. Од ваљати до ваљати мала је акцентолошка, али велика животна разлика па тако нас прво може винути право у небеса, а друго право у затвор. Игра речима и богатство српског језика воде нас у овој причи кроз стеге правосудног система и осликавају целокупно српско друштво оптерећено формалностима.
Ваљам
– Седите!
Седим, господине, судијо. Од муке! Видим, ви имате бујну косу. Нећу да вас питам за лек. Брига ме за косу, мене мучи затвор.
– Мислите, столица?!
– Ма, затвор, бајбокана. Кад ме ви ребнете на правди бога.
-Никог ја нећу да ребнем! На моја питања одговарајте са да и не. Једино кад вам поставим потпитање, одговарате са две-три реченице. Подразумева се, без надмудривања. Да ли смо се разумели?!
– Јесмо! И нисмо! Да простите, не знам који ћу ја мој овде.
-Господине, ово је суд, без псовки и вулгарности. Идемо редом.
Дана 13.03. ове године ви сте са извесним Сортиром били у,, Талији“. У питању је кафана. Тада сте свом пријатељу, повишеним тоном, рекли: Ја ваљам! Ја више ваљам од свих вас! Је ли тако?!
– Баш, тако! И он тврдио да ваља. Лаже. Има их који ваљају, али, ја највише ваљам.Ваљам од како знам за себе.
– Господине, свако ко ваља, мора да и одговара. Што више ваља, или је ваљао, чека га дужа робија.
– Извините, гоподине, то значи да ми који ваљамо морамо у ћузу, а лопови да се шеткају по граду и троше покрадено. Да се ја нешто питам, сваки човек би требао да ваља. Наравно, и дете.
– Господине Ваљаревићу, има ко о томе брине. Ви сте признали да ваљате. Сад вас јасно и гласно питам: Значи, ви лично ваљате?!
– Да! Шта ме брига за друге. Па сви знају у мојој махали да ја ваљам. Браво! Значи, наш полицајац ( који је био у цивилу) све је добро забележио. Будите му захвални, није хтео да вас ухапси на лице места. Као што видите, био је коректан према вама па је обавестио мене, дежурног истражног судију. И ви сте се понели одговорно, нисте пружали отпор приликом привођења. Паметно, биће и мало и олакшавајуће околности. Плус, ваше признање да ваљате. Паметно, паметно!
Човече, ја о себи гворим, себе знам, нећу ваљда за Мику Мистрију да кажем да ваља. Па тај не зна зарезаљком оловку да наоштри. Или онај Стева Гуре, он се ваља једино кад упадне у бару где се свиње ваљају.
-Господине, оставите познанике на миру. Они нису предмет овог случаја. Видим, решили сте да сарађујете до краја. Сад идемо на мало деликатнија питања. Претпостављамо да имате много новца, а ипак, скромно се облачите. Поред тога, некако ми се простодушно понашате. Рекао бих, умете да глумите. Заборавите на то, сад морате да одгворите на једно директно питање.
-Рекох, маните се глуме. Слушајте ме добро! Одговорите ми где и како перете новац, или, ко вам пере зараду. На кога сте пренели вашу имовину?
-Господине судијо, знам за јадац, моја Сида воли да гледа ту скривену …или беше, покривену камеру. Јој кад ме види на телевизији. Додуше, немам онај ледени већ онај телевизор с велико дупе отпозади. Не ваљам једино мојој Сиди. Ма, њој не ваљам ни луле дувана. Само звоца, а све то због оне комшинице Сојке којој богами још како ваљам.
-Господине, насмејао си својом глумом секретарицу, али, мене нећеш. Одговари ми како переш новац. Кога си све у прању умешао.
– Ја се извињавам, али, ви мене, судијо, прогласисте за лудог човека. Ја ни веш не перем. Моја Сида једном месечно опере нам веш – кад нам претекне која цркавица за прашак. Где се, о Господе, перу паре. Где сам ја ово залутао.
-Милена, позови оног полицајца. Ја више немам живаца да га слушам. Или је добар глумац или је за Холивуд – судија ће жени која води записник.
– Судијо, ја нисам луд. Крста ми!
– Рекао сам, Холивуд! – продера се судија.
-Не знам ја где вам је то. Не идем ни до Топонице, дедовину да обиђем.
-Да, овај је био у,, Талији “. До нашег стола. Био је у фином друштву.
– Одлично! Пред њим, признај још једном да си хвалио да ваљаш.
– Признајем! Од пајташа, који су били за мојим столом, највише. Од вас, више не ваљам, ви сте судија. И овај момак, полицајац,ваља више од мене. Он брине о свима нама. Плави анђеле, ред би било да објасните судији у чему је проблем па да идем. Чека ме друштво у оној биртији. Често ме часте, воли раја људе који ваљају. Плус, хоћу оном Мистрији да објасним да од њега ваљам сто пута више. И он се зацопао у Сојку, али, јадац! Сојка је паметна, добро зна ко ваља а ко не ваља.
На позив дежурног истражног судије ушао је човек у цивилу.
– Полудећу због овог глумца, или… Да лис те проверили где живи, како живи, с ким се дружи?! – судија се нервозно обрати придошлом.
-Да се, господин, не увреди, живи, скоро, ко миш у гвожђари. Кажу, највише се дружи с колицима, мислим, на грађевини. Ради и друге, тешке, послове. Сви кажу да је поштен, вредан, ваљан као мало ко.
– Тренутак. Кажу, ваљан као мало ко? – судија ће и обриса зној с чела.
-Ваља нама комшија! Баш ваља! Ех да нам је више таквих ваљаних и вредних где би нам био крај – инспектор је био јасан и гласан.
Судија је дуго ћутао. Потом је његов смех све изненадио. Једино је секретарица остала равнодушна. Она је добро знала шта у њеном крају значи реч ваљам али је уживала у представи једнолични дани су јој одавно дасадили.
Шифра: Једнооки
Биографија
Душан Мијајловић Адски
Душан Мијајловић Адски (Суви До, Блаце) пише прозу, приче и песме за децу, хаику поезију, сатиру, књижевне приказе и новинске текстове. На разним књижевним конкурсима награђиван је много пута до сада.
Објавио је збирке песама: „Несаницом до истине“, „Једино признајем своје распеће“, „ОЧИглеДНО и Не О(гуглати)“, као и збирке прича и приповедака „Калигула на кестеновом листу“, „Трошење сна“, „Трошење страха“, „Трошење (не)моћи“, „Рам за црно – беле слике“, „Несрођени“. Мијајловић је написао и роман „Братогубље“, као и збирке хаику поезије и танки „Крчаг за росу“, „Стварност“ и „Запис у ходу“, неколико жанровских новела и више од 1.800 жанровских прича.
Заступљен је у неколико антологија, поред осталог и у Антологији нишких приповедача.
