На месту где јој је живот поставио препреку одлучила је да искушење претвори у изазов а изазов у успехе које ниже. Речју, то је Весна Минић, успешна такмичарка куглашке секције Клуба за рекреацију и спорт слепих и слабовидих „Полет“ и једина чланица пожаревачког Планинарског клуба „Вукан“ са овом врстом хендикепа. За собом има небројено освојених  медаља и награда а појединачни и клупски успеси стижу и данас. Ту  је и Повеља за развој параолимпијског спорта у оквиру „Вукана“ које су јој доделили Спортски савез Пожаревац и наша медијска куће.

Веснино безбрижно одрастање везано је за пожаревачку улицу Лоле Рибара и тај период сврстава у један од најлепших у животу.

-У дворишту једноспратне зграде на крају моје улице било је велико двориште где сам се од јутра до вечери играла са својим врњацима. Током школске године, одмах по доласку са наставе урадим задатке, учим и правац – двориште. Било је ту ластиша, јурки, играли смо лопту, „шуге“. А када увелико падне мрак чујем родитеље како једног по једног зову у кућу. Но, највеће славље за децу из комшилука и мене био је седмојулски вашар и све што су ти дани доносили, сећа се саговорница која је похађала основну школу Доситеј Обрадовић, где је у оквиру физичког била сјајан тркач надмећући се на традиционалним уличним тркама у Табачкој чаршији.

Сећање на Веру и Тошу

Весна Минић је рођена у Пожаревцу у породици мајке Споменке домаћице и оца Момчила који је радио у МИП-у.

-Најдража успомена су ми људи код којих смо становали. Слободно могу да кажем да је тај предобри и пажљиви пар за мене био готово као рођени баба и деда. То су Вера и Тоша Рајчић.На жалост, више нису међу живима али су и дан данас у мојим сећањима, каже Весна Минић.

Потом уписује математички смер у Гимназији, али још овај период доноси нешто што нико не би пожелео. Вид почиње да слаби што јој отежава како учење тако и остале активности. Упркос томе, Весна са врло добрим оценама завршава средњу и почиње да похађа Вишу техничку школу.

– Уписала  сам техничко-технолошки смер али је мајка морала да гласно чита захтевну и обимну литературу. Како ми је вид веома ослабио, као апсолвент сам одлучила да напустим Вишу школу јер је ово био не само огроман напор већ и проблем: по добијеној дипломи не бих могла да се бавим струком. Није било лако, али сам постала свесна да је прилагођавање стању у коме сам се нашла једина опција. Суочена са чињеницама и жељом да живот на најбољи начин приближим здравственим могућностима учланила сам се у Међуопштинску организацију слепих и слабовидих у Пожаревцу. Већ првим доласком упознали су ме са активностима које се тамо одвијају, разним видовима едукација као и могућностима бављења спортом где сам одмах видела себе, испричала нам је Весна Минић која се овде определила за куглање.

Што је најбитније, класично писмо које јој више није било доступно заменила је Брајевом азбуком у експресном року.

-Колеге су му објасниле које тачкице чине одређено слово и све сам савладала за три дана. Данас постоје и одређени говорни програми за телефоне и рачунаре, што олакшава комуникацију, информисање и сопстевно усавршавање у одређеним областима.

У СВЕТУ КУГЛАЊА

Годину 1999. годину Весна у свом животу пореди са тадашњом СР Југославију која се опорављала од НАТО агресије. Тада лагано налази својеврсну светлост у тами. Основна је запослење у пожаревачкој болници где је и данас телефониста а секундарна спорт који јој даје нову снагу и подстрек. У оквиру Клуба за рекреацију и спорт „Полет“ при Међуопштинском савезу слепих и слабовидих почиње себе налази у кулашкој секцији.

Ретко без медаље

Као кулгашица Весна Минић је врло успешна и носилац је завидног броја медаља.

Са колегама из клуба “Полет” на једном од бројних такмичења

– Појединачно на републичким такмичењима освајала сам злата, сребра и бронзе и у својој колекцији имам најмање шездесет признања. Сјајне успехе на свим нивоима бележи и куглашки тим „Полета“ чији сам члан. Ретко да се у Пожаревац вратимо без медаље.

Интересујући се за куглање међу слепима и слабовидима, сазнајемо да Пожаревљани вежбају у Костолцу, тренира их Драган Вучен из овог града на Дунаву, док су уз Весну чланови екипе Живослав Ивановић,  Дамир Петрошанец и Енис Мурина.

-Кугла је тешка 2,8 килограма и гађа се девет чуњева. Средина стазе којом се баца кугла је на почетку обележена изолир траком тако да чулом додира одређујемо правац којом ће се она кретати када крене из руке. Тренер је уз нас да нам саопшти којим правцем је ишла кугла, да ли правац у следећем бацњу треба исправити и колико смо чуњева оборили. Ако оборимо све чуњеве зачује се звоно. Тренинзи се одвијају викендом када су и такмичења на којима, хвала Богу, учествујемо са много успеха.

КАД`  ПОВУЧЕ „ВУКАН“

Веснино ангажовање у планинарству везује се за 2012. годину када је пожаревачки клуб „Вукан“ почео са рекреативним акцијама намењеним особама са инвалидитетом. Остваривши сарадњу са удружењима овог типа, посетили су и Међуопштинску организацију слепих и слабовидих и позвали чланове да се придруже у смислу рекреативног ангажовања, што је наша саговорница са одушевљењем прихватила

-У почетку су то биле кратке туре у подножју Хомоља на које сам ишла са мајком Споменком или супругом Ацом Стевићем. Дружење и боравак у природи су ми се допали а 2014. године садашњи секретар Планинарског клуба „Вукан“ Снежа Арсић позвала ме је на Републичку акцију пењања врха Зиман крај Нереснице. У први мах нисам веровала да ћу моћи да пређем тих 13 километара. Но, усудила сам се, успела на врх и без проблема вратила на почетну тачку. То је била основа да се активно прикључим Клубу чију чланску карту сам стекла 2015.године. До данас сам обишла све хомољске врхове, али и Ртањ, Овчар, Каблар, Тару, Дивчибаре…

Највиши врх у каријери

Када је планинарење у питању Весна је као члан Клуба „Вукан“ до данас обишла импресиван број дестинација и испела велики број врхова. Највиши врх у њеном ангажовању Јанков камен на Голији висок је 1833 метра и како каже, неће се зауставити на томе. Овај успон донео је анегдоту које се радо сећа:

– Први дан пролећа 2021.године. Кренемо из Пожаревца, мало облака, а од Ивањице снег. На Голији сметови. Супруг пита да ли остајем у комбију. Ја ни да чујем! Колеге су почеле да прте снег који је на неким местима био висок и до груди. На врху ветар дува невероватно, али је осећај нестваран и прелеп!

Интересујући се да ли особе попут Весне за овај спорт користе посебу опрему, сазнајемо да нема разлике.

-Сви користимо ципеле са крампонима, једино што колеге имају по два штапа а ја само један. Ово из разлога  јер се једном руком придржавам за свог водича који ме усмерава. Сада су ми најчешћи водичи супруг Аца високогорац Зоран Павловић, а ту су и остали „Вукановци“: Олгица, Милица, Летица… Битно је да ми објасни микро терен, да ли је нешто на стази експонирано и у почетку су се они много више бојали него ја. Мени је битно да неко гледа уместо мене, остало ћу сама! Било је и падова, али сам веома окретна тако да није било повреда, прича Весна наглашавајући да су јој захтевне стазе на којима је обавезно прескакање реке са камена на камен, а да у воду никада није пала.

У посебне доживљаје убраја први успон на Каблар и деоница крај испоснице Светог Саве.

-Са једне стране је сајла за коју се држиш, испод стаза од неколико десетина сантиметра а са друге понор. Испред је био супруг који ме је усмеравао, иза планинар Катић спреман да ми помогне, а оријентир је био само глас који сам слушала. И данас ми у ушима одзвања мужевљево упозорење: „Ако оклизнеш десно, ја не знам где ћеш да се зауставиш.“. Када смо прошли тај део, од обојице сам истоветну причу да су претнули од страха за мене.

Куглање и планинарење су Весни Минић јој сјајна прилика да се физички активира након седења на телефонској централи. Уз обавезе на послу, „Полету“ и „Вукану“ у свако доба је орна за дружење.

-Ја се и данас чујем и састајем са другарицама из основне, средње и више школе. Дођу по мене, идемо на рођендане, славе, изађемо у кафић, испричамо. Подршка колега са посла, Савеза, оба клуба, мајке и супруга допуна су мом односу на свакодневницу и као што видите: све се може ако у себи носите здрав дух.

Влада Винкић

Share.
Leave A Reply

Skip to content