Ни пред супругом ни пред ћеркама се не либи и каже да се још као средњошколка заљубила, да та љубав и данас траје – а да се не ради о њеном мужу! Наравно, она обожава и свог супруга и кћери Љубицу и Виду, али љубав која је букнула из једне искре, пламти већ три деценије на свој начин и тако ће бити за навек. Каже да је ову љубав срела у Петровцу, на даскама, у тами иза завесе и да је све почело када се завеса подигла а рефлектори обасјали сцену на којој се наша саговорница Весна Станковић нашла. Била је то сцена Аматерског позоришта, једног од најуспешнијих ове врсте у земљи, а снажно осећање љубави и данас јој не да мира и води је ходницима Талијиног храма.
Рођена у Медвеђици, сеоцету жагубичке општине, одрастала је подно Хомољских планина живећи стопљена са природом. Десетак година касније њен отац Вита и мајка Љиља одлучују да напусте живописно окружење, те се са ћеркама и својим родитељима селе у не тако далеки Петровац на Млави. Весна овде завршава основну а потом и средњу школу, а строго породично васпитање, усмерава је не ка сопственом, већ родитељски предодређеном путу:
– Отац и мајка су желели да студирам права, а глуму нисам смела ни да поменем. Са 18 година одлазим у Београд и борим са сваким испитом на факултету који ме је „злостављао“ и на коме сам се једино радовала предмету Реторика, прича о студентским данима Весна Станковић – И сада се радо сећам победе на такмичењу из беседништва, што је имало додорних тачака са глумом, а можда је тада у мени превагнуо нагон ка ономе што заиста волим: скупила сам храброст и отишла на Факултет драмским уметности. Полажем, напуштам права, а још једна у низу срећних околности била је да је класу примао професор Владимир Јефтовић а сам ја одговарала његовом глумачком и професорком укусу. Студирала сам са изванредним глумцима попут Љубе Бандовића, Андреја Шепетковског, Наташе Шолак, Небојше Миловановића, Мине Лазаревић и то је било незаборавно време учења и дружења.
Када сте први пут закорачили на велику сцену?
– На трећој години факултета. Добила сам прву улогу у великом професионалном позоришту у представи “Вирус” Синише Ковачевића и заиграла уз Ружицу Сокић, Љиљану Благојевић, Миодрага – Мргуда Радовановића, Ивана Јефтовића… Говори наша саговорница. – Представа је била успешна и играли смо је шест година. Након тога кренуле су улоге у Београдском драмском као и у Југословенском драмском позоришту. Није прошло много, а ја сам добила стални ангажман у Југословенском драмском позоришту у коме радим скоро 20 година.
Имајући у виду глумачку професију, колико Вам је она пружила могућност креација и ван позоришне сцене?
– Морам да кажем да сам на филму веома мало радила. На телевизији нешто више, а на радију највише! Чини се да је тај медиј и најзахтевнији, јер овде публика има прилику да само уз помоћ чула слуха доживи и у глави направи сопствену звучну слику, односно, у мислима креира сопствени филм само на основу глумчевог гласа и ефеката, преноси нам ово своје искуство Весна. – Често снимам радио драме, и велика ми је част што сам за радио драму “Лина, од камена тврђа” добила годишњу награду Радио Београда за најбољу глумицу.
Иначе, “Лина, од камена тврђа” је монодрама настала 2006. године по истоименом роману Јована Д. Петровића за коју је Весна Станковић исте године на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну добила две Златне колајне за најбољу монодраму: од стручног жирија и од жирија публике.
У међувремену Весна Станковић са театрологом и професором позоришне продукције др Милованом Здравковићем, оснива позоришну трупу „Балкан Нови Покрет“ у оквиру које ради више представа. Ни овде не изостаје успех, јер Трупа је до сада учествовала на више од 30 фестивала у земљи и свету, међу којима су Весни и колегама у драгој успомени Единбург, Лондон, Италија, Албанија, Аустралија, Словенија, Молдавија, Турска, Швајцарска, Немачка…
– Како је мој супруг временом постао и мој пословни сарадник, појачао је продукцију „Балкан Нови Покрет“ и почели смо да правимо представе, каже Весна. – Има ту различитих форми и домета. Тренутно радимо 6 представа, две монодраме, један stand up, дуодраме, кабарее, класичне комедије, драме…
Шта најрадије играте?
– Комедију “Метар и по до Цезара” насталу у Пожаревцу из пера Славише Радовановића у којој ми је партнер Лепомир Ивковић, такође из пожаревачког краја, а једно време ми је играла и Анђелка Прпић, опет дете из нашег краја. Ја сам отворени локал патриота! – Прича нам Весна Станковић. – Поменула бих и распевани кабаре “Цимет и ванила” где три глумице и пијаниста изводе тридесетак најлепших шлагера шездесетих година и говорећи духовите цртице из женског живота.
Но, у разговору сазнајемо да је представа која је обележила професионални живот глумице Весне Станковић – „Милунка“, драма о највећој хероини свих времена на свету – Милунки Савић.
– Она је 7 година провела у рату, била рањена 9 пута и добила 12 медаља за храброст, са поштовањем говори Весна. – И за ову монодраму добила сам бројне награде, но, највећа награда је емоција публике и радост коју прича изазива широм света. „Милунку“ играм често и ускоро ће бити њено 150. извођење.
Како изгледа Ваш радни дан?
– Ниједан дан не наликује другом: некада имам пробе, некада снимање, ту су синхронизације цртаних филмова, доста састанчим и договарам нове послове, прича наша саговорница. – Увек је ту неколико сати кућних послова, кување, брига о деци и готово свако вече – представа. Тренутно имам на репертоару 13 представа како у матичном позоришту тако и на другим сценама у Београду. Често сам у другом граду, па и у другој земљи. Много путујем, протекле године сам по други пут обишла целу Аустралију, прошле недеље се вратила из Берлина, пре тога била у Швајцарској и Бечу, а следећег месеца идем у Америку. Ипак, оно што ме највише радује и испуњава је дружење са породицом, кување и читање.
Ваша водиља?
– Од ликова које играм преузела сам животне девизе и живим их као да су моје. Од Милунке – Бори се! Од Лине – Издржи! Од Лујзе Мишић – Воли! И то је за један живот доста.
Влада Винкић
Фото: Приватна архива В.Станковић