2019-01-27T15:34:05+01:00 27. јануара, 2019. 15:34 |

Виногради сузе лију…

Осврћући се шта се на то ко данас и како пева неретко се може чути, не само од музичких педагога и критичара, како нам је итекако потребан један Властимир Павловић Царевац, да на естради заведе бар неки ред и  формира критеријум, а самим тим и укус љубитеља народне музике.

     Некада се знало да је на радију могао да наступа само онај ко је прошао Царевчеву  „школу певања”, а то је пре свега значило да песма мора да има смисла, да се правилно интерпретира и да се посвети пажња акценту и дијалекту одакле је песма по пореклу. Његова је строгост била разумљива јер су емисије народне музике на Радио Београду све до 1953. године емитоване уживо,  од 1. јануара 1954. почело је бележење првих снимака, а нешто касније трајних снимака. Захваљујући званичном Царевчевом оркестру и нешто касније ангажовању гостујућих оркестара: Миодрага Тодоровића Крњевца, Душана Радетића, Радојке и Тинета Живковића, Душана Раданчевића и других проверених солиста Радио Беогада сачувано је богатство народне музике.

 САН О ВИОЛИНИ

              Царевац је угледао свет 7. октобра 1895. године у великоградиштанском селу Царевац. Са шест година чувао је стада оваца на царевачким пропланцима и слушао песме пастира. Од кукурузовине је као и многа друга сеоска деца правио мале шкрипутаве „ћемане”.

   Ноћу није могао да спава, учио је песмице и мелодије које је чуо. Када би га сан ипак савладао, сањао је виолину,праву, баш онакву какву је преко дана замишљао.  Често од среће будио се пре зоре.

    Од оца није смео да тражи да му купи виолину, отац је био строг и не би имао разумевања за синовљеву жељу, јер је већ најавио како жели да син изучи школу да буде чиновник. Али дечак, син сеоског деловође, никад није постао господин. Постао је Цар!

    Најсрећнији је био када је сеоски учитељ донео у његову кућу грамофон са великом трубом и ручицом са челичним федером који окреће плочу. Мали Властимир је певао уз музику са грамофона, а учитељ, ваљда и сам пријатно изненађен, одмах је предложио његовом оцу да сина да на Богословију, јер када неко тако лепо пева, свакако треба да буде поп.

    Отац га је уписао у пожаревачку Гимназију да би после прве године учења, кући донео све петице, сем из музичког васпитања. Стари професор Вацлал Ведрал, који му је био разредни старешина, није признавао слух ако се он не потврди на неком инструменту.То је био довољно убедљив разлог да отац дечаку купи праву виолину.У његов раскошан таленат више нико није могао да сумња.

     У Пожаревцу је стекао нове другове међу којима је био и Радомир Вујовић, који је веома лепо свирао на флаути. Зближавала их је музика.У стану Вујовића, сате и сате су проводили у свирању. Поред музике зближавале су их и нове социјалистичке идеје. На почетку  пожаревачке Горње мале у Радичевићевом сокачету,у кући Вујовића, било је зборно место напредне омладине пожаревачких школа.

  „АЈДЕ, ЛАЛЕ, ОНУ НАШУ“

      Позив да свира на Радио Београду затекао га је у родном Царевцу. Било је то у марту 1929. године, када је Властимир Павловић Царевац први пут засвирао на таласима Радио Београда.

Певачи су се смењивали, Царевац је остајао. Дешавало су пуно занимљивих и непредвиђених ситуација иако је програм емитован уживо.Чак је и Царевац у току припрема правио измене. Једном прилоком, мимо протокола шапне Властимиру Јовановићу Лалету, у то време једном од најбољих интерпретатора народне музике: „Де једну за нашу душу”. Лале је одмах схватио и таласима Радио Београда разлегли су се тонови његове песме: „Виногади сузе лију, туго голема…”. Сутрадан их је директор генерал Калафатовић позвао на рапорт, али Царевца није смео да казни.

      Иначе, Царевац је и сам био познат по својој музичкој строгости, чак и на проби. Једном приликом усред песме стаде. Гледа испод намрштених веђа, па процеди: „Нећу да ме тако пратите. Као слепци идете за мном.Хоћу да идете за мном како ја свирам”. А онда је прозвао симпатичног момка кога су сви звали Миле јагње, јер је био тако умијат: „Бре, Миле, 25 година свирам с тобом, а не знам да ли ме волиш или ме мрзиш”.  Сви су се насмејали, а проба је настављена онако како је Цар захтевао.

„МОЛИМО ТЕ, ЧИКА ЦАРЕ“

    Страхоте Другог светског рата вратиле су Царевца у завичај. У његовој кући су организовани састанци којима је присуствовала и Вера Вребалов. Царевац је заробљен је 1942. године у кући свога тече Милентија Рајчића. Непријатељ се хвалио да је открио најодговорнијег комунистичког вођу у пожаревачком округу. Брзоплети полицијски агенти су мисили да су ухапсили Вељка Дугошевића. Сазнавши за то да је ухапшен бард народног мелоса, командант је захтевао  да му хитно доведу Царевца. Појавила се витка фигура која је одавала одлучност. Носио је гуњ и бриџ панталоне. На лицу му се истицао маркантан, мало повијен нос и очи које нису одавале страх. „Донесите му виолину” наредио је немачки командант. Царевац је мирно гледао у инструмент. Лаки титрај на лицу није одавао колико му је драг тај комад дрвета са повијеним вратом. Иако је немачки командант запретио да ће му пребити прсте, Царевац је остао непоколебљив у одлуци да не свира непријатељу. Онда је зачуо глас заробљених другова: „Молимо те, свирај, чика Царе”.

       Царевац је оклевао који тренутак, онда је узео виолину, одвирао неколико тактова и исто онако лагано одложио инструмент. Свирао је својим друговима.

       После четири године у логорима на Бањици и у Дахауу вратио се на чело Народног оркестра РТБ-а.  Водио га је све до 1959. године, али је и даље свирао за своје пријатеље на весељима или у ресторану „Зора”. Када се друштво загреје, таксијем се ишло по Цареву виолину, јер како би се другачије певала она његова: „Виногради сузе лију…”  Нико то није могао да пева као Вуле Јевтић када га виолином прати Цар, а весело друшво на починак испраћа Цар са „Свиленим концем” и „Низамским растанком”.

       Једног прохладног јануарског јутра 1965. године пожалио се на болове у грудима. Док су позвали лекара било је касно. Цар је сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Двадесет хиљада промрзлих грађана, поштовалаца његове музике испратило га је са дужним поштовањем. За ковчегом је ишао оркестар са десет виолина.

    Бора Васић