Сусрет и разговор са костолачком сликарском Виолетом Кевро уприличили смо дан по њеном доласку са ликовне колоније у Ражани крај Косјерића. Пуна утисака, наглашава да су домаћини били изузетно љубазни, док је колонију чинила компактна екипа стваралаца која је за собом оставила обиље вредних и занимљивих радова. Како нам говори, ове године боравила је и на ликовној колонији у Тунису која је на њу оставила изузетан утисак јер је у питању не само друга земља већ и култура. Виолета је оснивач Ликовног удружења „Кевро“, добитник награде „Вајфертов жиг“ 2017.године, до данас је имала 13 самосталних и небројено заједничких изложби, учешће на више од четрдесет колонија а као сликар за собом оставила мноштво радова који красе приватне колекције, поједине галерије као и институције попут вртића и школа.
-Рођена сам у пожаревачкој болници, али су ми отац Живорад и мајка Нада увек говорили да сам се родила у чамцу, јер никада нисам затварала врата за собом, каже уз осмех Виолета и додаје:
-Одрастала сам у Кленовнику уз млађу сестру Лидију и сећам се да је често извлачила „дебљи крај“, што од мене, што од родитеља јер је била спорија. Детињство је протицало као и сваком детету са села: радили смо све послове раме уз одрасле. Неке смо волели а неке морали. Занимљиво да сам све учила на тежи начин и хвала мојој породици на томе, јер се из таквог живота родила моја радозналост и енергија за све непознато што ме и данас држи.
Нашој саговорници у памћењу су пецање на Млави са татом, гомила домаћих животиња око којих је требало доста труда, купање у оближњем потоку, али и пењање по дрвећу, игра каубоја и индијанаца, градња колиба од прућа… Занимљивом али тешком детињству Виолета додаје детаљ који се дубоко урезао у сећање: како им је кућа била на крају села, испод гробља, са сестром се свакодневно играла међу споменицима.
-Паралелно са поменутим, основна смерница у животу била ми је цртање. Покретач за то умеће је био мој деда. Када је увидео мој дар инсистирао је да преносим ликове из цртаних романа у чему сам уживала. Иначе, он је био најбољи ученик у својој школи али као најстаријем детету било му је суђено да остане на имању и никада не испуни свој потенцијал, вели Виолета Кевро која се по завршетку Средње техничке школе са породицом преселила у Костолац.
ОД „МЕТАЛОПОСЛАСТИЧАРКЕ“ ДО СЛИКАРКЕ
-Најискреније, Техничку школу нисам волела а потом ми отац није дозволио да упишем толико жељену Ликовну академију за коју су ми сва врата била отворена. То је мој највећи жал јер сам цртала и цртам читав живот а оловка ми је најомиљенија техника. Цртеж и јесте био мој бег у машту и неки други живот. Посао за који сам се школовала, машински техничар-алатничар, никад нисам радила. Током 2000. године запослила сам се у тадашњем „Житостигу“ и следећу деценију радила, веровали или не – као посластичар. У шали волим да кажем да сам металопосластичар, испричала нам је саговорница која је након отказа у умирућој фирми почела да ради на себи и сопственом таленту, трудећи се да јој цртање постане посао.
Уследиле су године стицања озбиљног знања и време када је слушала и учила од афирмисаних сликара, много стручне литературе прочитала и проучила, доживљавала критике и похвале и много радила.
-Данас могу да кажем да постоји веома мало сегмената у сликарству у којима се нисам опробала, а то је било из разлога што нисам имала адекватну опрему. Зато сам набавила алате за дрво и уз сликарство самостално почела да израђујем како класичне тако и украсне рамове за платна, што данас веома мало сликара може. Рад са дрветом је моја друга љубав. Атеље у коме радим као и радионица налазе се у мојој кући и ја то зовем својим брлогом. Наравно, у позитивном смислу, сазнајемо од Вилете Кевро која 2005. постаје члан Удружења ликовних уметника „Милена Павловић Барили“ Пожаревац, и та година бива пресудна за њен озбиљан рад у области сликарства.
НОЋНА СТВАРАЛАЧКА ПТИЦА
– Дан ми прође у редовним обавезама, док сам као сликар ноћна птица: радим у вечерњим сатима и неретко осванем у свом атељеу уз сликање и – песму, каже Виолета која је 2015.године основала Ликовно удружење „Кевро“ и истиче:
– Моје удружење је мало али има велике планове. И раније сам организовала изложбе и колоније али је од тада све добило на тежини и озбиљности. Хуманитарни рад је немерљив покретач и у оквиру њега реализала сам ликовну колонију када је 30 слика поклоњено костолачкој Техничкој школи „Никола Тесла“ са којом имам одличну сарадњу. Такође, велико је ангажовање у вртићу „Мајски цвет“: од осликавања фасаде, преко израде дечијих кућица-скривалица, прављења пећине за децу мањег узраста. Поклонили смо 11 слика са мотивима животиња као и више едукативних паноа који су нашли место у радном делу вртића. Пред новогодишње празнике редовно осликавамо прозоре адекватним мотивима, што такође представља поклон Удружења „Кевро“ најмлађима, говори саговорница која је учествовала и у осликавању пожаревачког вртића а редовно и радо се одазива хуманитарним позивима и акцијама ван Пожаревца и Костолца.
На ликовне колоније Виолета одлази три до четири пута годишње. Истиче да су то дружења на којима се много научи и добра прилика за контакте са бројним клавлитетним сликарима који потом учествују на колонијама које организује Удружење „Кевро“. Следећа на којој ће учествовати је колонија на Сребрном језеру, затим у Лепосавићу и на крају у Драгинцу коју ће организовати тамошња Црквена општина и град Лозница.
– Одлука да таленат, љубав и хоби претворим у основни посао била је огроман корак за мене. Данас могу да кажем да су се године мукотрпног рада исплатиле. Иза свега стоји подршка моје породице, првенствено разумевање и поверење супруга Љубомира уз кога сам све ове године градила и остварила сопствени сан. Да није тога, морала бих да се помирим са тим да сам само један таленат који никада није направио искорак у ризик, каже Виолета Кевро и закључује:
– Поносна сам на то да су таленат за сликање и певање наследили моји синови Марко и Никола, који се уметношћу као хобијем баве након радног времена у фирмама у којима су запослени.
Влада Винкић
