Троструко узастопно освојена титула витеза Љубичевског вишебоја донела је Пожаревљанину Марку Миленковићу не само сабљу са симболичном називом „Не вади ме без повода, не враћај ме без части“ у трајно власништво већ и још један улазак у историју Љубичевских коњичких игара. Као победник Вишебоја тријумфовао је 2014, 2016. и 2017. године, а овог септембра потврдио на најлепши начин своје знање, љубав, посвећеност и вештину у коњичком спорту. Како каже у свом походу на овогодишњу титулу нису га омеле ни измене у правилнику појединих дисцилина. Напротив, очигледно је да су оне само допринеле његовом ставу, самодисциплини и жељи да се нађе на трону.
Марко је за пет година освојио четири титуле Љубичевског вишебоја, а у историју Вишебоја први пут је ушао као витез који је све три титуле освојио са максималних 15 поена. Такође, у дисциплини Курирско јахање стазу је прешао за 22,50 секунди, што је још један рекорд забележен у историјату Игара.
„ПРОГУТАО КОЊСКУ ДЛАКУ“
Марко је одрастао у насељу Бурјан у Пожаревцу уз фудбал и школске обавезе. Једно време озбиљно је тренирао у Фудбалском клубу „Млади радник“. Ипак, лопта му није била јача страна, те се једног летњег дана сусреће и трајно везује за коње и пожаревачки Хиподром.
– Почео сам свакодневно да долазим на Хиподром, зајахао и за непун месец савладао оно за шта је некоме потребно и до годину дана. Увидео сам да могу постићи доста, постао сам свестан талента који сам носио и тада сам, како коњари кажу „прогутао коњску длаку“ и посветио живот коњима и коњичком спорту, сећа се Марко.
Марко је своју посвећеност коњима наставио кроз школу јахања, највише уз Радета Миљковића, који је велики део живота посветио раду са младима, поготово уз волтижере. Он је у Марку препознао ентузијасту, потенцијал и усмерио га на стазу шампиона.
-По окончаној школи јахања почела је моја такмичарска каријера и то најпре у најмлађим дисциплинама. Убрзо почињем да јашем за Коњичко друштво „Кнез Михајло“, то су биле даљинске трке од 40 и више километара на којима сам већ у старту остваривао запажене резултате, а реткост је била да сам се икада нашао ван пласмана, говори Марко.
СВЕ ПОБЕДЕ ПОДЕЛИО СА НЕВАЛОМ
Настављајући у том правцу Марко је доказао своју смиреност и сталоженост, посебно љубав према коњима. Уз галопске трке на којима је наступао, често је гледао вишебојце и њихове вештине са грлима на којима се надмећу, дивећи се свима који су се борили за титулу најбољег. Са деветнаест година квалификује се у полуфинале, где осваја треће место и тако се налази у финалу са најбољима. Дебитант, те 2009. године осваја друго место у вишебоју, што је изузетан успех за једног младог човека.
– За мене је то била незванична победа јер био сам најмлађи учесник финала, са поносом каже Миленковић. – То је био подстрек да наставим као вишебојац.
До данас је Миленковић показао много тога квалитетног и племенитог у коњичком спорту, а вишебој је једна од најатрактивнијих дисциплина.
– Свака дисциплина у оквиру вишебоја носи одређени степен тежине и ризика. Код топуза морате да залетите коња и прецизно погодите гонг. Код гађања луком и стрелом поново је потребан залет. У једној руци држите оба реквизита, шаком у једном тренутку пустите узде и усредсредите се на мету, што није ни мало једноставно. Тако је и са курирским јахањем, у сечи сабљом и са бацањем копља, одговара Марко. – Но, мислим да је тешко издржати психички притисак који почиње месец дана уочи Игара. То су дани када привикавамо коња на ову врсту јахања, одређене команде, увежбавамо дисциплине, размишљамо о исправљању грешака које не смеју да се понове у квалификацијама, полуфиналу и финалу…
У разговору сазнајемо да кључну улогу носи сарадња са тренером Радетом Миловановићем, човеком огромне воље, посебно због специфичности рада и начина преношења искуства. Такође, вреди поменути да се грло на коме је Марко ове године победио зове Невал, исто оно на коме је учествовао и протеклих пет година. Невал има 16 година и у одличној је физичкој кондицији, а власништво је Саше Кресоја.
Марков дан је испуњен обавезама. Одлази рано на Хиподром и у штали ради са тркачким коњима читаво пре подне.
-Проверим како је коњ, да ли је јео, тимарим га, седлам и тренирам на стази. То се ради са неколико коња у зависности колико их има на тренингу. После паузе за ручак, поново долазим на хиподром , изводим коње у шетњу и дајем им вечеру.
Победничка сабља данас се налази у Марковој соби. Уз бројне пехаре, ускоро ће наћи трајно место уз плашт и све што одликује Љубичевски вишебој.
Наш сусрет се одужио, а мој саговорник гледа у сат. Време је за одлазак на рад са коњима. Поздрављам се са Марком и испраћам погледом док жури тамо где му су му срце и душа – на пожаревачки хиподром.
Свака част мајсторе, стишки витеже!
Влада Винкић
Фото: Архива Марка Миленковића