Препознајући ангажовање, рад и сјајне резултате у пољопривредној производњи, Голубац је ове године у оквиру обележавања Дана општине одлучио да награда за за допринос развоју пољопривреде у Општини Голубац припадне Владану Степићу, пољопривредном произвођачу из Миљевића.
– Стицајем околности и обиља послова, нисам био у прилици да лично присуствујем додели признања, али сам захвалан људима који су ме предложили за највишу награду, Општини и њеном председнику. То је за мене велика стимулација и ветар у леђа да наредних година још квалитетније обављам посао и на адекватан начин оправдам поверење које ми је овим јавним признањем указано, каже на почетку разговора Владан Степић.
Наш саговорник тренутно обрађује 10 хектара своје и око 35 хектара земље у закуп, док су главне културе које гаји пшеница, кукуруз и сунцокрет. Иако је уз родитеље имао прилику да оде из земље, овај вредни човек је остао на огњишту предака и наставио традицију земљорадње, а прича о њему нас враћа пола века у прошлост:
– Рођен сам 31. маја 1971. године у породици оца Милоша и мајке Живојке. Када сам имао четири године, родитељи су отишли на привремени рад у иностранство а ја остао уз бабу Веру и деду Драгомира. Одрастао сам у Влашкој мали уз две године старију сестру Драгану и признајем да је била и мирнија, а када смо постали ђаци увек боља од мене. Пошто су се баба и деда бавили пољопривредом, највише је о нама бринула прабаба Живанка коју су у селу звали Жика. Када се стасава у окружењу какво је миљевићко, то заиста остаје у сећању. Уз другаре током лета редовно смо одлазили на реку Пек где смо се купали, по некад пецали а ја сам посебно волео фудбал и играо га до своје тридесете године, прича Владан који је прва четири разреда основне школе завршио у Миљевићу, а потом до осмог разреда путовао у Клење.
– После школе морали смо да чувамо свиње и овце. Како је Драгана била бољи ђак њу су због учења мало и штедели од ових послова. Ја сам са дедом одлазио на њиву и захваљујући њему касније одлучио да останем на селу. Он ми је на посебан начин откривао тајне пољопривреде али и имао поверења у мене, тако да сам већ са 13 година научио да возим трактор по њиви. Како сам се већ тада доста посветио пољоприведној производњи, нисам размиљао о томе да наставим даље школовање па сам књигу, народски речено, заменио мотиком, искрен је Владан напомињући да му је жао што није научио бар неки занат.
НЕКАДА СТОЧАРСТВО ДАНАС РАТАРСТВО
Након одслужења војног рока 1990. Владан је склопио брак са Биљаном која му је наредне године подарила ћерку Марију потом Јовану а затим и сина Петра. Уз обраду земље, Степићи су се једно време у већој мери бавили сточарством, гајили краве, али су због ниских цена млека одустали. Данас су ту само свиње и овце.
– Помажући на свој начин, моји родитељи су омогућили да изградим објекте и купим пољопривредне машине, тако да се највише бавим ратарством. Ту су кукуруз, пшеница и сунцокрет, али се гаји и воће, говори наш саговорник који за потребе свог пољопривредног домаћинства користи веома мало произведеног јер за највећи део има обезбеђен пласман и редовну исплату.
– Тренутно највише производим пшеницу, годишње између 70 и 80 тона, сунцокрет 30 до 40 тона а кукуруз 80 тона. Но, ова година због временских услова није била повољна и било је мало подбачаја. Када је о искуству реч, највише сам научио сам од деде, нешто сам стекао кроз сопствени рад, а доста значи и повремени долазак стручњака из Завода у Пожаревцу. Драго ми је да се у последње време у овом крају за пољопривреду одлучују и млађи људи, али је један од проблема што у атару Миљевића нема довољно обрадиве земље тако да се узима у закуп земљиште из околних места, што изискује и време да се до тамо оде и врати.
ПОЉОПРИВРЕДНИК И ЛОВАЦ
Владан у свом пољопривредном домаћинству има и око 200 стабала кајсије, нешто мање шљиве и винову лозу која је остала од деде. Имајући у виду количине воћа, већи део се прода а мањи остаје за личне потребе од којих највише за слатко и добру домаћу ракију.
– Ових дана актуелни су сетва пшеница и остало ми је још око 3-4 хектара, берба кукуруза која је при крају, а убрзо ме чека орање. Кући се вратим око шест поподне нахраним свиње и овце, а највећу подршку имам од супруге Биљане које је запослена, али сваки тренутак користи да ми помогне. Када је обиман посао на њиви, ту ми помажу пријатељ Новица и буразер Томица, са којима се у слободно време дружим, али и ја њима помогнем када је потребно. Није сувишно рећи да поштујемо верске празнике, одлазимо једни код других на славе. Наравно, највећу радост нам пружају деца и унучићи којих за сада имамо троје, а када се ожени син, даће Бог, биће још, вели Владан коме је у слободно време хоби лов:
– Члан сам миљевићке секције Ловачког удружења „Срндаћ“ Голубац и ову пасију као и пушку наследио сам од деде који је био добар ловац. Волим да недељом рано изађем са друштвом у наше окружење а лично сам специјализован за фазане и имам своје керове, док се неколико пута годишње приреди и лов на предаторе, посебно шакале. Сезона је почела 16. октобра и траје до јануара, а након лова се дружимо у просторијама Ловачког дома где се мало угрејемо, испричамо и припремимо гулаш или неко друго јело од дивљачи.
На крају разговора наш саговорник каже:
– Ако се човек посвети пољопривреди, може лепо да живи али много мора и да ради. Ипак, колико се ратар ангажује под ведрим небом и колико напора улаже, сматрам да би од свог посла требало још боље да живи. Такође, упркос томе што се по неко од млађих одлучи да остане на земљи, значајно би било да се осврнемо на прошла времена и угледамо се на доба када су по три генерације истовремено обрађивале земљу и гајиле стоку. То је наша традиција, али и будућност, јер нема живота без њиве и бразде у њој, закључује Владан Степић из Миљевића.
Влада Винкић
