На костолачком Дунавцу, неколико метара од риболовачке стазе, упознали смо Владимира Кораћа. Овај свестрани Костолчанин, богатог животног искуства и бројних изазова, стрпљиво нас је чекао на свом бродићу, у друштву Зорице, умиљате и одане керуше белгијског овчара.
Пењући се на брод нашег домаћина, који је уз бројне хобије и редован посао у Термоелектрани и вишедеценијски лиценцирани спасилац, Зорица постаје предмет нашег интересовања, али и занимљиве приче:
– Доласком на брод, решио сам да набавим пса и дресирам за проналажње унесрећених и повређених. Иако није обучена за рад у води, са непуних годину дана, Зорица је дошла до мене и лајањем скренула пажњу. Одвела ме је до човека који је без свести плутао уз обалу. Био је март, температура воде око 8 степени. Извукао сам човека који је био у дубокој хипотермији. Након основног прегледа тела позвао сам хитну помоћ и како сам сазнао, унесрећени је преживео, прича Владимир кога другари знају као Кору, те смо и ми узели за право да га тако зовемо.
У свету кинологије
Сама идеја да купи Зорицу, која је сада са њим на броду, није случајна. Својевремено, живећи низ година са Драганом Ивковић, која је кинолошки судија, Владимир Кораћ је стекао још једно велико животно искуство.
Са Драганом је почео да улаже труд и средства у узгој расних паса основавши и данас активну одгајивачницу бернардинаца „Ex Moesia Superiore Kennel“. Врхунац те пасије била су два четврта места у Европи и једном четврти на свету. Био је то невероватан успех за некога ко је почетник. Овако врхунске позиције постигли су за само четири године, на шта је веома поносан, јер се неко читав живот посвети овом послу, а да не успе ни приближно да оствари своје снове.
ДОМ НА ПЛАВОМ ДУНАВУ
Уводи нас у потпаљубље свог брода, који му је данас и дом. Каже да још увек нема име, али ће убрзо бити крштен као „Водомар“, а боцу шампањца неће разбити о прамац, каква је традиција, већ пенушавим пићем наздравити.
Пажњу нам привлачи упечатљив енетеријер овог 10 метара дугог и 3,3 метра широког бродића. Са две спаваће собе, дневним боравком, кухињом и тоалетом броји око 23 квадрата. Ради на дизел, а за основне потребе, струјом се снабдева соларном енергијом.
– Искрено, нисам планирао да купим овај брод. Мислим, 2020. године, да сам га видео у огласима и био ми је у неку руку омиљен. Интересовао сам се повремено да ли је продат и то је било све. Иначе, имао сам идеју да купим два, три бродића, која бих користио у туристичке сврхе, возећи риболовце и туристе, чиме бих спојио лепо и корисно. Прича је прерасла у већу када сам осмислио да купим већи брод за 10-15 људи, које бих возио занимљивим дунавским турама, сећа се Кораћ, док прича о улагању у брод отвара још једна врата животних ходника нашег саговорника:
– Једног дана, пливајући Дунавцем, видим бродић из огласа. Деловало ми је невероватно. Био је то исти онај брод који сам месецима пратио на огласима. Отишао сам до власника, добио основне информације и после неког времена донео одлуку – купио сам пловило. На брод сам се уселио после три месеца, јер је био плован, имао све на себи, осим што је био руиниран. То ипак није довело у дилему моју идеју да живим на њему и паралелно поправљан део по део. Није био фарбан и овај посао је дуго трајао, јер сам сав новац уложио у његову куповину.
У спашавању дављеника
Владимир је до данас извукао 23 дављеника. На броду поседује комплетну ронилачко – спасилачку опрему, тако да у сваком тренутку може да крене у акцију.
У почетку спасилачке каријере, Кораћ ноћима није могао да спава, јер су у ушима одзвањали крици дављеника. Како наглашава, једно од правила је да се дављенику објасни шта би требало да чини и како га смирити. Међутим, пракса је показала да је то губљење драгоценог времена, јер је особа у том тренутку у огромном шоку.
Речју, треба бити присебан, проценити снагу жртве и сачувати себе. Куриозитет је да се до данас, од свих спасених, Кори нико није захвалио или бар јавио.
ЗАНАТ ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА
За куповину будућег „Водомара“ Кора је морао да узме кредит и прода своја три моторцикла, од којих је један израдио својеручно. Баш тако. Сам, својим рукама.
Љубав према занату наследио је од деде Михајла Јованића који је био свестран, радио је буквално све, од зидарије до механике. Но, највећи утицај за животно опредељење и посао за који се школовао у костолачкој Техничкој школи има Корин отац, Илија Кораћ, металостругар, који је по доласку са посла увек био пун приче о радости коју му пружа занат који обавља. Наравно да много тога не би остварио да није било подршке и мајке Олге.
– Одувек сам желео да имам сопствену радионицу тако да сам својевремено, током две године стрпљивог рада, уредио простор који сам наменио реализацији идеје о изради моторцикала, прича наш домаћин:
– Уз поправку своје две машине почео сам са модификацијом мотора за себе и пријатеље, а резултат је био да самостално, према свом виђењу, мерама и идејама направим моторцикл. Купио сам виљушке, точкове, резервоар и електронику, док сам све остало самостално израдио. Нећете веровати, али када сам сео, окренуо кључ и кренуо, од среће су ми потекле сузе. Израда мотора за мене је била круна дотадашњег рада. Знањем и искуством направио сам и успешно га возио неке две године, док није донет закон да тако израђене машине не могу да се региструју.
– Био је то један од великих изазова које и данас тражим у многим областима. Једноставно, изазов је мој живот. Без тога не могу. Љубав ка реци и идеје о пловилу су захваљујући неком мом минулом раду допринелаи томе да страст ка асфлату и брзини преусмерим на звук таласа и цврук птица са обале, вели Владимир који љубав ка Дунаву такође дугује оцу Илији.
– Отац, заклет и познат пецарош, водио ме је као дечака на Дунавац и Дунав. Знао је веома добро да плива и рони, чему је и мене научио. Како сам повремено виђао људе који се даве, одлучио сам да завршим спасилачки курс и тиме се бавио 20 година. Постао сам инструктор обучавајући друге. Како сам волео роњење, усавршио сам се и у овој вештини, такође постао инструктор, а 2005. године, у Костолцу, основао сам Ронилачаки клуб са спасилачком јединицом, који је активно фунцкионисао пар година, прича нам овај велики авантуриста, док разгледамо његове домаће и неколико интернационалних спасилачких и ронилачко -инструкторских сертификата.
Кора, Зорица и Јулија
Уз помоћ телекомуникација које има на свом броду, Кораћ је стекао занимљиво познанство и добио друштво.
– У жељи да усавршим енглески језик, путем друштвених мрежа, упознао сам девојку Јулију чија су интересовања за реку и природу идентична мојим. Одрасла је на реци Об, отац јој је био риболовац, а дружење на даљину допринело је да се након одређеног времена зближимо, сретнемо, упознамо и заволимо. Живи са мном на броду, одушевљена начином живота, каже Кора који је сада са две даме: Белгијанком Зорицом и Рускињом Јулијом.
БРИГА О ПРИРОДИ
Из Дунавца у коме је тренутно укотвљен Кораћев брод, каналом редовно испловаљава у Дунав пловећи различитим правцима. Најчешће се дружи са братом Сашом Станковићем, који такође има бродић и често скупа плове. Углавном одлази на тиха места где је природа најлепша, где има пуно птица и са којих може да посматра идеалан залазак сунца.
Вођен чињеницом да је човек део природе, Владимир Кораћ, год се укотви, уколико у води или обали има смећа, потруди се да га покупи, утовари и однесе на сметлиште.
– Најгоре је када на води угледам птицу умршену у струну или пластику. Веровали или не, сваке године ослободим по десетак птица, међу којима неке због повреде остану неко време на броду.
Показујући нам фотографију једне од птица коју је спасио, прича о ситуацији када је морао и себе да спашава:
– Било је невреме. Током лета, непогода је ту за час. На Дунаву, невреме долази са југозапада. Једном приликом удари су били такви да нисам могао да управљам бродом и пуком срећом сам се спасио пришавши костолачкој Ади.
Кора на броду живи већ три и по године. Ујутро устаје у пола пет, са Зорицом отрчи обалом и оде у Термоелектрану, где од своје 18. године обавља посао машинбравара. Када дође, окреће се редовним активностима, сакупља немарно бачени отпад, доста чита, а велика љубав му је астрономија.
На питање када за њега почиње сезона купања добијамо неочекиван одговор: – Читаве године. Временом сам навикао на температурне разлике.
На крају сусрета, испраћајући нас на обалу, Владимир Корић Кора, свим срцем, свима до којих допру ови редови, поручује да чувају природу, све воде, шуме.., јер сви смо ми једно са природом.
Влада Винкић
