Пажњу пожаревачке културне јавности пролетос је привукла премијера комада „21 грам“ позоришта „Миливоје Живановић“. Посебно занимљив детаљ везан је чињеницу да је аутор текста и редитељ Владимир Петровић дебитовао на оба стваралачка поља.
-Имао сам жељу да створим модеран текст, симбиозу стилова од драме до комедије уз дозу мистерије и неопходне фарсе где структура текста не иде линеарно већ „in media res“ са протагонистима који су публици углавном познати. Речју, историјска фикција са елементима фантазије. Инспирацију и утицај имао сам у књижевним делима попут Милтоновог „Изгубљеног раја“, Дикенсонове „Божићне приче“ и Прачетових „Добрих знамења“. Писању је претходио обиман истраживачки рад не би ли историјски факти били испоштовани а оно невидљиво за јавност буде плод моје фикције, објашњава на почетку сусрета наш саговорник, рођени Пожаревљанин који се радо сећа детињства.
–Одрастање је било безбрижно уз смех, дружење, спорт… Но, деведесетих година постајем свестан да услови које су ми родитељи приуштили у то, по српско друштво несрећно доба, били привилегија. Ишколовати троје деце, водити их на летовање…нешто је што сада као родитељ сматрам подухватом вредним поштовања. На томе им вечно хвала, искрен је Владимир.
Чисто срце и мирна савест
Владимир Петровић рођен је 21.новембра 1984. године у Пожаревцу као очево треће а мајчино друго дете.
– Почивши отац Златан био је банкарски службеник. Његова промишљања, ставови као и углед који је уживао међу пријатељима обликовали су ме у особу чијим стопама корачам. Учио ме је свему и можда најбитнијем: да ујутру чистог срца и мирне савести себе погледам у огледалу. Блиска особа од које сам се рано растао, али неко на кога помислим сваког дана. Од мајке Мирославе – Мире наследио сам упорност, марљивост и перфекционизам у послу и високу свест о породици. Јака жена и данас је стуб куће. Некада шеф пословнице „Политике“ омогућила ми је да редовно имам „Микијев“ и „Политикин забавник“. Тако сам заволео читање, стрипове и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ и „Веровали или не“. Старија сестра Ивана је по професији правница. Одувек „књишки мољац“, одличан ђак и још бољи студент. Неко ко одсечно, срчано, неприкосновено и бескомпромисно иде кроз живот. Ненад, најстарији брат само по оцу а опет најрођенији у сваком смислу. Већину адолесцентског живота био ми је узор и ролмодел. Неко преко кога сам дошао у контакт са панк музиком, урбаном културом, револтом и бунтом. Данас новинар, први је у породици себе окушао у уметничким водама у чему сам га пратио. Тако је и данас.
„ПОСЛУШАЈ МЕ, ДРАГИ ЧИКА БИЛЕ…“
Петровић је похађао основну школу „Његош“ (данас „Свети Сава“) завршивши је као један од најбољих у генерацији. Није случајно био Вуковац и носилац бројних диплома јер га је занимало готово све.
– По устоличењу председника САД Била Клинтона у СР Југославији је покренуто писања састава како би зауставили „ничим изазване и неоправдане санкције“. Тада сам једини у школи добио друштвену игру „Cluedo“ јер је мој рад био међу 50 најбољих у држави. Почетак је био некласичан: „Послушај ме, драги чика Биле…“ што ме данас подсећа на филм „Тито и ја“, са осмехом говори Владимир који је у вишим разредима често рецитовао, водио школске програме и представе.
Пратећи стопе старијег брата Ненада наш саговорник је уписао пожаревачку Средњу економску школу и тај период сврстава у безбрижан и леп.
-Кренула су интересовања за музику, прве бендове, прве љубави, од којих је без конкуренције највећа била бубањ. Први ударци палицама производе звуке који су ми из главе избацили сва такмичења, саставе, писања и жељу за економским наукама. Економска школа ме је научила да нисам за ту науку. Једино су остали статистика којом сам опседнут и пријатељства опстала до данашњег дана.
Владимир је дипломирао на смеру Социјална политика и социјални рад Факултета политичких наука у Београду иако је основна идеја била новинарство.
-Читајући информатор, запазио сам смер који не представља само занимање већ и позив. Нешто што постајеш и представљаш читав живот а једино тако можеш бити добар у послу. Овај позив је у својој сржи садржао емпатију и потребу да се неком помогне. Тако сам уписао социјалну политику, прича Владимир који паралелно гради музичку каријеру.
– Постао сам члан реномираних андерграунд бендова. Кренули су наступи, фестивали, свирке ван граница државе. Опробао сам се и у водитељству на студенстком радију: имао сам ауторску емисију „Боље издати плочу него пријатеља“. Иако је музика претила мом образовању дошло је до компромиса који води ка окончању студија и наставку свирки, али без већих амбиција и жеље за славом. Са непуне 22 године отишао сам у Њујорк где сам живео и радио шест месеци. Осетио сам чари естетике трулог капитализма. По повратку завршавам факултет и враћам се у родни град. Крећем са радом у Центру за социјални рад у Малом Црнићу. Стицајем околности отворила се могућност рада у Казнено-поправном заводу у Забели. Тако сам 2011. године добио три нове животне улоге. Постао сам супруг једној дивној Александри, отац једном паметници Сави и постао колоквијално речено васпитач у КП дому. Посао који сам заволео пун је специфичности, динамике, али захтеван и напоран. То је рад који тражи много а не даје награду, односно тешко је видљива. Зато је временом у мени расла потреба за креативним садржајима јер сам схватио да једино тако могу остати „свеж“ и код куће и на послу, истиче Владимир који поред музике почиње да пише и развија љубав према шаху.
Током стицања образовања Владимир Петровић је писао музичке текстове а потом таленат испољава кратким формама. Реч је о „страшним причама пред спавање“ које баба, пореклом Влајна, прича својим унучићима.
-Наравно да је ово инспирисано истинитим догађајима. Поделивши пар прича са пријатељима ствара се прилика да их објавим. Тако је настала „Баба Иконијина карамитологија“ од 50 кратких прича штампаних у новинама „Округ“. Уједно почињем и први роман „Господин Бидер и госпођа Мајер“ који није отишао више од експозиције и заплета. Рођење другог сина Реље окренуло ме је ка писању дечијих прича и песмица од којих је једна посвећена ватрогасцима заживела у локалном дечијем хору. Како синови одрастају тако расте моја потреба за писањем. У лето 2023. године враћам се озбиљнијој форми те настаје први драмски текст „21 грам“. Позитивне реакције мени драгих људи чије мишљење ценим охрабрило ме је да наставим. Убрзо пишем црну комедију и сатиру „Петао лажњак“ док ће трећи текст „Зетски одред“ ускоро бити готов и спреман за пријатеље и фамилију који су моја прва публика. До шире нисам дошао јер како каже један мој лик из представе „још увек није објављено у тврдом повезу“.
Oпклада
-Доајен пожаревачке позоришне сцене Зоран Живковић који у мојој представи игра старца на самрти у једном моменту обара чашу. На свакој проби чаша падне и не разбије се. Сама по себи та чињеница била ми је фасцинантна: како неко зна да обори а не разбије чашу. Током једне од проба опкладио сам се да ће чаша да пукне а како се из пробе у пробу то није догађало – прихватио сам пораз и частио другу страну. И чаша се није разбила све до генералне пробе… претпремијере… премијере. Ја сам опкладу сам ипак испунио. Преурањено, али испуњено, уз смех прича Петровић.
ПОВЕРЕЊЕМ ДО РЕЖИЈЕ
Када је о режији комада „21 грам“ реч, идеја је била да Петровић процес настанка представе испрати као писац који би прилагођавао поједине сцене и дијалоге. Али…
– Када сам људима из позоришта донео текст и представио визију, указали су ми поверење да је спроведем у дело. Тако сам преузео улогу редитеља. Глумци су ми помогли у овом подухвату, били смо на истој страни и стремили циљу: модерна представа нетипична за аматерску сцену са обиљем видео садржаја, ефеката, музике… Рад са тим дивним људима био је лак и испуњујући јер они живе за позориште. Осетио сам њихов жар успостављајући везе које ће нас увек спајати позитивним емоцијама.
Баланс на релацији посао-породица-стваралаштво највећи је изазов са којим се Владимир суочава.
-Трудим се да испуним најбитније улоге које Богу хвала имам: добар родитељ и супруг. Умор или недостатак времена надокнађује се љубављу којом одише наш дом. Осећам огромну захвалност јер имам здраву породицу која ме подржава и има разумевања за моја интересовања. Супруга ме најбоље познаје од свих. Зна да сам бољи човек ако се играм и одржим дете у себи. Речју: „homo ludens“. Без Александрине подршке не бих постигао успех на више поља. Дечаци су порасли, видели оца како свира на великим позорницама чак делили бину са мном. Присуствовали шаховским турнирима које сам организовао, одгледали моју представу, осетили нешто што ће им, надам се, читав живот остати као лепа успомена на оца. Чисто и лепо као што и ја осећам према свом оцу данас. Кажу да од момента када постанемо родитељи једина мисија треба да нам буде да останемо лепа успомена својој деци. Мислим да на том пољу нисам подбацио, закључује Владимир Петровић.
Влада Винкић