Породични дом нашег саговорника Војислава Трајковића, добитника овогодишње Повеље културе лако налазимо: у пожаревачкој Партизанској улици, наспрам градског базена. Упознајемо се са срдачним и расположеним господином бистра ума, који са поносом наводи да је на прагу деведесете године живота. Част нам је да будемо у друштву педагога чији су ученици у Пожаревац донели сијасет престижних међународоних и републичких награда, међу којима се поноси на оне освојене у Пули, Кастерфидарду, Стрези… Он је и културни радник, оснивач првог симфонијског оркестра у Музичкој школи 1956. године, покретач Друштва пријатеља музике, вишедеценијски члан жирија за хорове и оркестре у оквиру Фестивала младости, организатор бројних гостовања великих музичких имена у Пожаревцу…
Војислав је рођен 18. октобра 1932. године у Предејану крај Лесковца у породици Јована, обућара и мајке Роске Трајковић, домаћице.
– Детињство у Предејану није било лако јер је делом обухватило бугарску окупацију када ова војска одводи мог оца у заробљеништво у Бугарску, а потом следе егзистенцијално тешки послератни дани, са тугом у очима прича наш саговорник који је у породици имао старијег брата Живојина и сестру Драгицу.
Основну школу најпре похађа у родном месту, 5. и 6. разред у Лесковцу, а два завршна у Врању, у интернатској школи. Како каже, у свет музике ушао је самостално, али је индиректан утицај имао рођак Миле, војни музичар који је на малог Војислава оставио значајан утисак.
– Као основац имао сам прилику да засвирам виолину и хармонику, певам у хору, али је све то било на личну иницијативу из знатижеље и љубави. Као ученик 8. разреда видео сам оглас за упис у Средњу музичку школу у Нишу и нисам се ни трена двоумио. То је била прва генерација коју сам на теоретско-наставничком смеру завршио 1948. године, вели Трајковић живо се сећајући како је током овог дела школовања наступао у школском оркестру свирајући виолину.
ДОШАО, ВИДЕО И ОСТАО У ПОЖАРЕВЦУ
Прво радно месту у Државној учитељској школи у Алексинцу и годину дана касније, 1955. долази у Пожаревац, али не ради посла, већ на одслужење војног рока као везиста у тадашњој Школи резервних официра.
– Иако су ме чекали у алексиначкој школи, ја сам се вишеструко везао за Пожаревац. После војске остајем овде и 1956. почињем да радим у Музичкој школи која је отворена шест година раније. Сећам се да је у граду редовно наступао војни оркестар, што ме је навело на идеју да иницирам и са неколицином колега исте године оснујем симфонијски оркестар, који, колико знам, Пожаревац до тада није имао. То је било нешто ново, занимљиво, едукативно и несвакидашње за релативно мали град у Србији, прича Трајковић, објашњавајући да су се пробе одвијале у простријама Музичке школе.
Не запостављајућу сопствено образовање, на Факултету музичке уметности у Београду 1962. године стиче диплому првог степена ове образовне институције, што му даје ветар у леђа да још већим жаром преноси знање својим ученицима. Надлежни органи препознајући потенцијале овог човека, 1966. године именују га за директора Музичке школе у Пожаревцу и на том месту остаје све до 1981. године.
“БОРБА” ЗА НОВЕ ПРОСТОРИЈЕ МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ
– Имајући у виду скромне физичке капацитете зграде у улици Воје Дулића у којој је данас Легат Миодрага Марковића Кланка, уз подршку колега улазим у „борбу“ да школа добије нове просторије. Није било лако ићи од врата до врата, од функционера до функционера из уз редовне обавезе обезбедити нови простор, добити потребне дозволе и велики новац за доградњу анекса од одлучујућих органа Општине. Како нисам прихватио привремена решења до завршетка адаптације и доградње, након много мука и проблема 1982. школа је пресељена на садашњу локацију, вели Трајковић чији се сан остварио, а мука минула годину дана пошто је директорску обавезу заменио редовном, наставничком.
Посебну енергију и олакшање од свега што га је професионално пратило, Војислав Трајковић налазио је у активностима везаним за музику: припремао је ученике за бројна такмичења, наступао је са првим симфонијским оркестром у Пожаревцу, основао Друштво пријатеља музике којим је након много наступа последњи пут дириговао на отварању нове зграде Дома омладине и пионира, данас Центра за културу у Пожаревцу 14. априла 1982. године.
За време радног века предавао је хармонику, солфеђо и теорију музике, хонорарно радио и у Учитељској школи у Пожаревцу и овдашњој Гимназији, а пракса говори да је његов пажљив и предан педагошки приступ резултирао великим бројем образованих суграђана који су данас признати уметнички, културни и јавни радници. У пензију одлази 1995. године након 40 година рада. Потом је још 7 година радио хонорарно у школи као наставник клавира у Средњој музичккој школи „Стеван Мокрањац“ Пожаревац. Читав професинални живот пратили су га велика и искрена љубав и подршка супруге Драге, која стицајем животних околности већ четврту годину није са њим, али је ту син Небојша са породицом који су му и више од десне руке.
На питање да ли данас узме инструмент у руке или седне за клавир, Трајче, како га колеге и пријатељи од миља зову, искрено одговара:
– Осим повременог свирања хармонике на породичним окупљањима, тога је све мање, али сам често уз радио апарат и телевизијски програм. Издвајам програме Радио Београда и поједине емисије Телевизије Београд путем којих се негују разноврсни и пре свега квалитетни музички жанрови и то је смерница коју би требало да прате остали медији. Како бих ја рекао: без квалитетне музике, нема ни квалитетног окружења, па ни перспесктиве у овој уметничкој области. Речју, без музике све би било пусто, закључује Војислав Трајковић.
Влада Винкић