Eкспедиција Вукана вратила се из Ирана где је учествовала у успону на највиши врх Ирана у масиву Алборз – Демаванд. Екипа је на пут кренула 18. јула преко аеродрома у Београду и Истамбулу до одредишта, Техерана, главног града Ирана. Из Техерана пут их је водио ка северу земље и масиву Алборз. У поподневним сатима обрели су се подно ове велике планине и после прве аклиматизације кренули ка врху.
Другог дана успона стигли су до кампа 2 нa 4300m, а наредног посветили су се још једној аклиматизацији. На завршни успон кренули су тек четврте ноћи око 3 сата. На 4900m надморске висине, члан експедиције др Слободан Петровић морао је да одустане јер једноставно организам није прихватио велику висину. Остатак Вукана полако али сигурно кренуо је даље све више напредујући и негде око поднева на крову Ирана и древне Персије завијорила се застава Вукана из града Пожаревца и државе Србије што је био доказ да је петочлани тим успео.
И поред великих сумпорних испарења која су отежавала дисање, екипа је остварила циљ. Следио је силазак који понекад зна да буде тежи од успона. Пошто су се два члана пожалила на тешкоће, силазак је успео до кампа 2 где је одлучено да се пренићи. Екипа је тек сутрадан сишла до подножја планине и добила заслужене сертификате од Планинарског савеза Ирана. У Техерану су остали још један дан после чега су кренули кући.
Експедицију је чинило шест планинара, сви из Вукана. Вођа и водич био је Зоран Павловић, а остали учесници: др Слободан Петровић, Никола Петровић, Зоран Микић, Драган Златковић и Зоран Сарафимовић. Експедиција се са успона на коме је стекла право кандидовања за спортисте националног ранга, вратила 25. јула.