Рачунар пожаревачког књижевника Миодрага Лазаревића сачувао је, а штампарске машине и графичари преточили су ових дана међу корице низ његовог поетског виђења окружења и личних осећања насловљеног „Ветар свира баладу“.
Жељом да своју новонасталу поезију сегментарно профилише, Лазаревић је збирку поделио на два дела: „Мирис љубави и векова“ и „У освит мрака“.
Aдекватно називу, први део улепшали су стихови којима доминира лепота нежнијег пола, чежња, тајанственост, сећања и осећања, разочарења… Погледном из интимног ракурса на исконске тајне љубави, аутор искрено и верно преноси емоције на начин да ни сам читалац у појединим тренуцима не може бити сигуран јесу ли међу складно изреченим стиховима скривени лично искуство, машта или надалеко познате историјске љубавне везе.
Озбиљан и префињен публикум Миодраг Лазаревић у делу књиге „У освит мрака“ води у нову дилему: да ли су у питању кратке поетске форме којима он као јединка види свет, или је у питању пропорционално обрнути процес у коме се глобалност савременог човечанства фокусира на обичног, малог човека. Разнородност тема обухваћених стихом вешто воде тамо-амо кроз живот, догађаје, традицију, религију, људе и појаве који су ту, око нас; 24 сата дневно, 365 дана годишње, стотину година током века. Томе у прилог иду и наслови попут „Мирис земље“, „Наопаки свет“,“Хлеб и млеко“, „Бог“…
Јасан стих и адекватна порука која прати сваку поетску целину у низу од око 70 наслова, вешто су изаткани ауторовим пером пуним перцепције, маште и надарености који нас већ четири деценије прате кроз бројна разнородна Лазаревићева књижевна дела, и са правом стоје иза назива „Ветар свира баладу“.
Овом, четвртом по реду књигу поезије познатог пожаревачког ствараоца чији је издaвaч Удружeњe књижeвникa „Умeтнички хoризoнт“ Крагујевац, вреди употпунити кућну библиотеку. За нашу и будуће генерације.
Влада Винкић