Прва виолина била му је од кукурузовине коју је направио чувајући овце. Од друге, оне праве, на којој је био најбољи интерпретатор макединског и српског народно мелоса, могла је да га растави само смрт. Рођен је у селу Царевцу у октобру 1895. године. По свршеној основној школи коју је похађао у родном селу, учио је Гимназију у Пожаревцу али је због својих напредних погледа и „љутог језика“, месец дана пред матуру искључен те ју је положио 1914. године у Ужицу као одличан ђак, ослобођен усмених испита.
Први,званични наступ с виолином Царевац је имао у Пожаревцу приликом једне школске свечаности. И од тада, скоро да није било приредбе без њега. Осим тога, Царевац је у Пожаревцу стекао и прве појмове о социјализму где је похађао илегалну партијску школу на којој су предавачи били професори Милош Требињац и Љуба Радовановић, а од ђака и браћа Вујовић, Радомир и Војислав. У Ужицу је први пут видео Димитрија Туцовића слушајући један његов говор који га је потпуно определио за социјализам коме је остао веран до краја живота. Поставши члан партије 1919. године на наредним изборима му је понуђено да буде посланички кандидат за срез пожаревачки, али је понуду одбио речима: „Немојте, није то за мене. Пустите ме да свирам. То је моје“.
Године 1923. Царевац је завршио правни факултет и отпочео адвокатску каријеру у Великом Градишту. Али је убрзо прешао у Београд и предао се свирању. Свирао је по периферијским кафаницима где се окупљају кочијаши, бозаџије, обућари, ситан свет, „коме је живот био горак, а његова свирка окрепљење“. Но, често је хапшен јер је свирао и напредне, забрањене песме. Пред сам рат држао је кафану „Код Царевца“ на Чубури. На несрећу, 6. априла 1941. године, фашистичка бомба ударила је баш у његову кафану.
Када је Београд пао под немачку окупацију, у њему је остао до 22. јуна 1941. године. А када су хитлерове хорде пошле на Совјетски савез, вратио се у свој Царевац и после неколико дана јавио у Партизански одред Вељка Дугошевића, учитеља у Турији. Вељко је у новембру 1941. године погинуо, Одред је разбијен и Царевац се повукао у илегалу. Проказан је у фебруару 1942, ухваћен и дотеран у гестапо у Пожаревцу, а одавде, после нечувечног мучења спроведен у логор на Бањици где су већ били Синиша Станковић, Велибор Глигорић, Илија Петровић и многи други родољуби. Добио је собу смрти из које су пре њега већ многи отишли у Јајинце да се никад не врате. Као да до тада није био довољно мучен одведен је у Дахау где су се крематоријуми непрестано димили.
Сећајући га се из логора на Бањици где га је видео, Велибор Глигорић је касније много лепог о Царевцу написао, поред осталог и ово: „Живео је за свет који настаје“. А о томе како је преживео логор у Дахау, Царевац је сам причао:
„Био сам већ одређен за спаљивае. Ја, предратни туберкулозни болесник више нисам имао снаге да издржим глад и тортуру. Рекли су ми другов да више не могу да ме носе на посао, да морам најзад да изостанем. А изостати значило је умрети. И поред тога у логору у Дахау храбрио сам своје другове, а у даљини су грували топови. Кад је рат већ дошао пред логорске жице био сам у несвести па су ме другови будили. Онда сам чуо тенкове и видео америчке војнике. Слобода је дошла“.
Вратио се у Београд, изнурен и болестан. Преузео је вођење Народног оркестра Радио Београда и на том послу је и окончао свој живот. Било је то десетог јануара 1965. године. Остаће за памћење да је мало пре тога рекао: „Кад умрем о мени реците да је Царевац одсвирао. Само то и ништа више. Не волим говоре и некрологе“. А Ђорђе Караклајић, чувени композитор и диригент је поводом Царевчеве смрти изјавио: „Смрћу Царевца нестало је из наше средине великог тумача народног мелоса“. Непобитна чињеница је и да је Царевчева виолина знала да разгали највећу бол и најдубљу тугу срца, измамљивала најискреније сузе и уливала веру у бољи живот.
Младен Владимировић