Сусрет и разговор са Жељком Димитријевићем, шампионом у бацању чуња уприличили смо сат времена уочи преподневног тренинга. Члан Атлетског клуба „Погледи“, троструки светски, троструки европски и двоструки олимпијски шампион, стрпљив и сталожен одише оптимизмом и харизматичноћу.
Жељко је рођен 4. јануара 1971. године у Петровцу на Млави, а дане детињства провео је у хомољском селу Рибаре. У Жагубици завршава основну школу и прва два разреда Усмереног образовања, а преостала два похађа у Мајданпеку на машинском смеру. Живот га није мазио, јер су му се родитељи рано развели, те је одрастао у крајње сиромашној породици уз баку Стојну која га је одгајила и била му све. Стицај околности био је такав да Жељко није имао прилику да јој се адекватно одужи и улепша старост што је жарко желео. Шанса му се пружила после треће године средње школе када Жељко борави код сестре Летице у Швајцарској и радећи студентске послове, зарађује нешто новца који је донео кући. Тај период му пружа наду и даје идеју да попут многих људи овог дела Источне Србије, по окончању школе и дипломом већ наредне године оде и пронађе срећу под Алпима и тако помогне и себи и бака Стојни.
СВЕ ЈЕ ОТИШЛО НИЗ МЛАВУ …
Година наде пролетела је за трен, а 21. јуна 1990. био је у Београду, визирао пасош, купио карту и чекао први дан јула да се поново упути у земљу за коју се надао да је за њега нови почетак. Да живот није онакав каквим га планирамо, Жељко је осетио већ сутра, топлог двадесет другог јунског дана: желевши да се опусти пред пут, отишао је са друговима да се освежи у Млави, реци крај које је одрастао. И тада, уместо уживања – шок! Један непромишљен скок допринео је да наш саговорник доживи изузетно тешку повреду врата, а све наде и планови отишли су низ таласе хладне хомољске воде. Сада је пред њим био један једини пут: покушај опоравка и живот у колицима до краја живота.
-Предамном су биле слике неизвесности, а иза мене све оно што један деветнаестогодишњак памти као лепе успомене. Посебно ми је је у сећању остао период играња фудбала у клубу „Млава“ из Рибара, где сам имао велике планове. По основној хопситализацији отишао сам на рехабилитацију у Стари Сланкамен, а рат и долазак великог броја рањеника са фронта принудио ме је да напустим ову бању. У Рибаре нисам могао да се вратим јер ми је бака у међувремену преминула, а како ништа самостално нисам могао да учиним за себе, једно време живим код тетке у суседном селу, сећа се Жељко.
Не желевши да буде на терету тетки, одлучио се за одлазак у специјализовани дом. Но, како у то време држава није имала адекватне институције за смештај особа са оваквом врстом повреде, његов будући дом је Геронтолошки центар у Алексинцу у коме је пет година као најмлађи корисник услуга највећи део времена проводио играјући шах и домине, уједно покушавајући да вежбама које је сам смишљао ојача мишиће на рукама, не би ли своје основне потебе обављао без туђе помоћи.
– У међувремену у Земуну је отворен Дом за особе са инвалидитетом, у који долазим 1997. године. Овде сам осетио сигурност и подршку, јер су уз мене били људи сличних повреда и потреба, који су увелико обављали вежбе уз помоћ стручњака. Тада се повезујем са Удружењем особа са инвалидитетом, које своје чланове редовно упућује на различита спортска надметања. Наредне године учествујем на првом такмичењу у бацању чуња у Обреновцу и побеђујем. Но, упркос победама и медаљама, све је то било далеко од озбиљног и професионалног бављења спортом, али сам паралелно са учешћем на оваквим надемтањима, жаргонски „повукао“ многе станаре Дома да уђу у воде спорта и на тај начим улепшају и употпуне монотонију живота у колицима, вели наш саговорник, који на државим такмичењима бива све бољи и осваја сјајне резултате у бацању чуња.
ПОМАГАВШИ ПРИЈАТЕЉУ ПОМОГАО СЕБИ
Посебно занимљив податак је да Жељко креће у реализацију и гради бацалиште у оквиру домског дворишта. Уз помоћ донација обезбедио је адекватне справе и реквизите и то је било бацалиште прилагођено људима који за кретање користе колица.
– Све је кренуло тако што сам имао на уму да ће овде моћи да тренира наш дотада најуспешнији параолимпијац Драженко Митровић, који је доносио медаље у бацачким дисциплинама, од мене млађи осам година. Он је био освајач сребра у Пекингу 2008. и сребра четири године касније у Лондону, а да ми је тада неко рекао да ћу бити раме уз раме са њим, ићи на олимпијаде а потом постати успешнији, једноставно не бих веровао, прича Жељко, кога су игра среће и судбине, упорност и жеља заиста винуле у висине спортских шампиона.
На Првенству Београда 2010. године на Војној академији, Димитријевићу је чуњ једноставно испао из руке, али је остварио изузетан резултат. То је видео селектор атлетске репрезентације Србије и позвао Жељка, тада већ четрдесетогодишњака, да се придружи. Набављен је професионални чуњ на који се навикава, почињу озбиљни тренинзи, а наш саговорник креће на светску сцену. Три пута бива шампион Европе, исто толики светски и два пута параолимпијски. Осам великих светских такмичења – осам златних медаља.
– Био сам помало скептик јер је било много млађих такмичара од мене, али, 2012. године у Холандији постајем првак Европе што понављам 2016. у Италији и 2018. у Берлину. У Дохи сам најбољи на свету 2015. године, 2017. у Лондону и 2019. у Дубаиу. Олимпијски победник први пут постајем 2012. године у Лондону, када сам оборио светски рекорд од 26,88 метара а друго олимпијско злато освајам 2016. у Рију, са поносом говори Жељко, истичући да га је два пута у трци за злато као тренер пратио рођени Пожаревљанин Ненад Милојковић.
Стицајем глобалних околности пандемије ковида 19, одложени су Европско првенство и Олипијада у Токију, а оно што Димитријевића брине је да са 49 година живота треба напорно радити читавих 365 дана за када су планирана поменута надметања.
– Мени су године највећи противник и питање је да ли ћу моћи да одржим кондицију до следеће године, а каријеру завршим као непобедив. Боже здравља, видећемо, каже Жељко чији је садашњи тренер Јован Ђукић.
Од новца који је као награде добијао на светским надемтањима, Жељко је купио стан који је прилагођен његовим потребама, али радо обиђе пријатеље са којима је делио добро и зло у земунском Дому.
– Без обзира био неко од нас са инвалидитетом или потпуно здрав, треба да живи пуним плућима, да се бори и остане упоран. Нисмо сви рођени да будемо доктори, научници, књижевници, спортисти, али ћемо кроз живот и интересовање пронаћи себе, закључује Жељко.
Влада Винкић
Фото: Приватна архива Ж.Димитријевића