Поштујући правило да се дама не пита за година, остали смо ускраћени за прецизан податак када је наша саговорница по први пут изнедрила сопствене стихове. Но, остаје забележено да је први прозни рад Живојке Милић штампао смедеревски „Наш глас“ док јој је у средњој школи књижевност предавао надалеко чувени и изутетни професор Бранко Лазић Манас, који је касније био и рецензент њеној поезији. Довољно да јој једна од основних водиља кроз живот до данас буде лепа писана реч. Прву ауторску књигу под називом „У oчимa дугe” објавила је 1989.година након којих следе „Oткoси нa урaнку“, „Жeтeoци рoсe”, „Вoдeницe мoгa дeдицe”, „Нaврaти у мojу душу”, „Озарени стазоходи“, „Врањевац 2015.“ и „Ањина радосница“, као и коауторске „Пeсмe o вину, за уз вино” сa Душaнoм Ђoрђeвићeм и Mилиjoм Рaдивojeвићeм-Бајом, „Црквa свeтих aпoстoлa Пeтрa и Пaвлa” Душаном Ђoрђeвићeм и „Хрaм свeтoг вeликoмучeникa Гeoргиja у Кoстoлцу” сa истим ствараоцем.
Разговор са Живојком Милић уприличили смо у њеном родном Црљенцу, где нас је дочекала у породичном дворишту, тачније, башти препуној разноликог предивног цвећа које залива водом са оближњег моречког потока. Задивљује нас стара и оригинална стишка кућа, озидана ко зна када, посебно њена унутрашњост. То је заправо библиотека са преко 1000 књига, отворена сваком добронамернику.
-Чести су овде гости, посебно млади што ми је драго, јер књигу, љубавни, духовни или родољубиви стих не може да замени ни један рачунар или телефон. Увек драга у овом простору је књижевница Ана Дудаш. Наше дружење траје годинама и део је драгоценог и непоновљивог стваралачког и животног искуства, објашњава наша саговорница која је рођена на Светог Луку у овом прелепом селу неисцрпне стишке песничке равнице.
Како вели, одњихана је у колевци уз жубор потока Мореч, док јој је нешто касније омиљено место била трешња на Кочином брду, где је као већ стасала девојчица по први пут пожелела да постане књижевница.
-Детињство сам провела окружена љубављу, топлином и пажњом коју су ми пружали мајка Вера и отац Живко, али и баке, деке, тетке и читава фамилија. Лепоту и доброту душе спознала сам и наследила од мајке, вредне домаћице, даровите жене бистра ума и великог талента за ручне радове. Усмерење за писану реч добила сам од оца који је био прави уметник за резбарије у дрвету, који је истим жуљевитим рукама са надом и вером у Бога за живота изорао километре бразди и у њих бацао шаке зрневља пратећи њихов животни пут од зелене влати до златног житног класа, сећа се Живојка која је у родном селу завршила основну школу „Бранислав Нушић“.
ЖИВОТ ПРЕПЛЕТЕН БАРДОВИМА СТИШКОГ СТИХА
Даровита и знатижељна девојчица таленат за писану реч исказује најпре учитељицама Мари Богић и Јелени Јевтовић а потом и наставницама Драгојли Миловановић, Драгици Ђурић и Јаворки Ацић. Посебно занимљиво је да је потом њен сваки написани стих пролазио пред будно око тадашљег секретара школе и недостижног песника Србољуба Митића.
-То су били почеци који су ме увели у свет стихова и садржајног приповедања након чека постајем председник литерарне секције и водим школске приредбе. Не запостављајући учење, била сам активна међу вршњацима, постала секретар Омладинске организације у Црљенцу, организовала културне догађаје и ангажовала да овај сегмент баштине урасте у срца мојих другова и другарица, прича Живојка Милић која по завршеном школовању постаје економиста и читав професионални живот до одласка у пензију марљиво посвећује радном месту књиговође контисте.
Свет цифара по доласку са посла, најпре је мењала обавезама у домаћинству а када сунце мине и ноћ прекрије Стиг, Живојка Милић је улазила у земљу својих снова где је машту и лепоту виђеног и доживљеног преобраћала у писану реч. Како каже, себе сврстава у природне наследнике стишке, црљеначке песничке лозе коју чине Србољуб Митић и Милисав Павловић.
-Они су ми на неки начин оставили у аманет да корачам њихових стваралачким стазоходима, што ја чиним и данас. Посебан догађај у мом животу има дан када сам овде, у свом дому у Црљенцу, уприличила прославу 93. рођендана чика Милисава Павловића. Тада сам му испунила жељу да још једном прошета сокацима свог детињства и младости. Уз тридесетак званица, међу уваженим ствараоцима са нама је био и легендарни Добрица Ерић, говори наша саговорница.
И УНУКА СТОПАМА БАКЕ
Листајући оно што нам је под руком, видимо да је Живојка објављивала и у часописима попут „Стига“, „Браничева“, „Орфеја“, „Багдале“ али и нашем недељнику „Реч народа“. Зa свoj рaд, између осталог, нaгрaђена је Злaтном знaчком КПЗ Србиje, Гoрњaчком пoвeљом, Кoстoлaчком жишком, Свeтoсaвском пoвeљом и другим вредним признањима а члaн je Удружeњa књижeвникa Србиje и клубoвa „Joвaн Дучић” и „Oрфej сa Mлaвe”. Заступљена је у десетинама зборника и антологија објављиваних широм земље, свакодневно прочита нешто ново, а како каже, дан када смо разговарали са њом завршиће писањем нових стихова. Речју, без написаном стиха, Живојки нема мирног и испуњеног дана.
-Уз песништво, не постустајем ни у другим областима. Активна сам у Удружењу жена „Сестра Јелица“, често дођем у малоцрнићку библиотеку, пратим традиционалне манифестације широм општине а није ми тешко да у овим врелим данима своје руже, гергине, каранфиле, гербере и белагоне заливам после поноћи. Подршку имам од породице са којом живим под истим кровом: сина Драшка, снахе Радице и унуке Ацу и Ању која је, када је писана реч у питању, „повукла“ на баку. Нагласила бих да професионалну подршку имам од Библиотеке „Србољуб Митић“ и општинског руководства Малог Црнића, и надам се да ће ми ускоро изаћи у сусрет не би ли светлост читалачке публике видела моја нова књига изникла из сенокоса и расцвалих росних поља прелепог Стига, закључује Живојка Милић.
Влада Винкић
