До данас је објавио шест књига од којих пет двојезичних, док се још од ђачког доба заинтересовао за народну традицију, стваралаштво и музику. Са породицом живи у Осаници, има четворо деце и највећи део времена усмерава на истраживање, бележење и презентацију података о пореклу, обичајима и култури Влаха. То је у две реченице Живорад Жика Томић, човек који је својим деценијским активностима у поменутим областима завредео нашу пажњу.
Живорад је рођен у Осаници 13. јануара 1965. године, на дан Девојачке славе који је по влашкој митологији врло значајан. Тог дана девојке кроз ритуале, песму и игру гледају своју судбину и суђенике и дочекују Нову годину, односно Anu al nuou.
– Одрастао сам уз родитеље Ивана и Росу који су по пореклу Власи. Када кажем Власи, мислим на „нераспоређени“ део основног племена, које се кроз историју делило на народе и нације и мешао са другима. Моје одрастање одвијало се под окриљем музике и то оне исконске, преношене са колена на колено. Мој сада покојни отац Иван Томић наставио је породичну традицију свирања фруле, али је ишао и корак даље. Није свирао само за своју душу и укућане, већ је наступао на разним манифестацијама широм земље и у иностранству, прича Жика Томић и додаје:
– Поменувши нераспоређене Влахе, желео бих да појасним да су у том менталитету остале одлике основног пастирског племена које се, по претпоставци, кретало са истока на запад, пратећи добре пашњаке који су представљали опште добро. Влахе није занимало ништа више, до своја породица и најближе окружење. Авангарднији делови племена, мењајући занимања и мигрирајући кроз векове, постали су преко Белађина, Хелени, Еолци, Јонци–Јелини, Цинцари, Арумуни, Карагуни, Романи, Рашани, Моралци, Ћићи…а мешањем са другим расама, оформили су и друге нације, објаснио нам је саговорник који је основну школу завршио у Осаници и Жагубици, Пољопривредну, где је стекао звање ратарски техничар у Пожаревцу, а Вишу школу агрономије на којој је постао инжењер ратарства и механизације у Шапцу.
ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ У СВЕТУ ИСТРАЖИВАШТВА
Томић је још као школарац бележио занимљиве приче и песме предака, неретко истраживао и експериментисао.
– Почео сам да пишем приче и песме на аутохтоном архаичном влашком језику на писмима која сам познавао: ћирилицом и латиницом, а одређене гласове, којих није било у српскохрватком језику, обележавао сам разним знацима. Неке графеме сам користио и из сродног румунског језика, сећа се Томић почетака свог писаног стваралачког рада.
Како би неке сегменте трајно забележио, почев од 1982. године наш саговорник је уз папир и оловку користио магнетофон.
– На жалост, добар део материјала је уништен јер сам у недостатку касета забележено преснимавао популарном музиком. Ипак, сачуван је онај део који сам записивао. Коначно, 24. јануара 2012. године Национални савет Влаха Републике Србије усвојио је влашка писма, па је бележење података постало лакше, вели Живорад Томић.
Вођен чињеницом да изворни носиоци исконског звука и података о пореклу, култури и традицији овог ентитета неумитно одлазе, наш саговорник активно истражује и обрађује сакупљене податке.
– Има још много незабележених детаља, првенствено код преосталих виолиниста који углавном знају и изводе старе митолошке влашке песме. Управо у стиху и мелодији тих творевина крије се историја ове хуманоидне групације. Кажу да историју пишу људи, али ако дубље уђемо у анализу митологије, видећемо свет у савим другом облику, говори Томић.
Објављене књиге
Из пера Живорада Томића пред читатачку публику до данас су се нашла издања: „Antologija dă lirika šî epika rumînjaskă“- „Антологија влашке лирике и епике“ (2016.), “Gînduśjalje rumînješć” – „Влашке умотворине“ (2017.), „O povastă vlarumînjaskă“ – „Једна влашка прича“, (2018.), „Dîśje?“ – „Зашто“ (2020.), „У пролазу“ – монографија (2021.) и “Filosofija vlarumînjaskă” – Филозофија Влаха“ (2023.).
ИЗМИСЛИО И ПАТЕНТИРАО ГАЈДЕНИЦУ
Уз вештину свирања фруле и бројних сродних инструмената коју је наследио од оца, Живорад се опробао и у њиховом градитељству. Између осталог, патентирао је инструмент „гајденицу“.
– Мој стално присуство уз оца, чији су преци генерацијама без изузетка свирали по неки инструменат или певали, допринело је да сам упијао те времешне звуке, старе приче, досетке и догодовштине, које су се углавном преносиле са колена на колено. Да не бих прекидао традицију и ја сам се опробао на фрули, али само за своју душу. Срећа да је уз деду свирање фруле научила моја најмлађа ћерка Анета, тако да се традиција наставља, казује Жика Томић чији је отац Иван 2004. године оформио школу фруле основног нивоа која је постала централни стуб доцнијег оснивања Удружења фрулаша и етномузичара „Флујер“ у Осаници чији је данас заступник управо наш саговорник.
Међу бројним активностима, удружење „Флујер“ је 2010. године основало Сабор фрулаша и дудучара „Хомољска фрула“ у Осаници, чији је ток прекинула пандемија короне, али се Томић и чланови Удружења надају да се традиција Сабора настави већ овог лета. Школу фруле сада активно воде сестре Ирена и Марина Марић, најбоље ученице Ивана Томића.
Захваљујући писму, до сада сам објавио више књига: песме умотворине, приче , књигу о обичајима и светковинама Влаха, Монографију о народном свирачу Ивану Томићу и књигу о филозофском погледу Влаха на свет .
– Како је глобализација узела маха у свим сферама овоземаљског живота, очување културе и традиције постаје брана изопачености и шунду. Задатак генерације средњег доба је да млађима остави у аманет оно што је исконско, неискварено, најближе природи… Национални савез Влаха је прошле године завршио стандардизацију влашког језика и тај процес се наставља, јер представља озбиљан и обиман посао као и едукација млађег нараштаја. Знајући доста младих који се опредељују за филологију, познавање влашког говора представља им велику основу за све романске и за већину других језика. Такође, будући лекари, ветеринари и други, који већ, како-тако познају влашки говор, латински прођу ко од шале, каже Томић.
-Корени влашког језика су уједно и корени свих романских језика, али и већине других светских језика. Имајући у виду да је у влашким обичајима и ритуалима, иако на изглед једноставним и простим, сачувана основа већине светског исконског знања, тако да није на одмет изучавати вредности влашког језика, културу и традицију.Сматрам да истраживање у овој области може дати велики допринос и усмерење свеукупном светском знању у правцу бољитка и очувању људских вредности, закључује Живорад Томић.
Влада Винкић
