2019-12-27T08:25:33+01:00 27. децембра, 2019. 08:25 |

Живот је најлепше и највеће чудо

СА ГЛУМИЦОМ ЉИЉАНОМ БЛАГОЈЕВИЋ О ПРЕДСТАВИ  КОЈА ГОВОРИ О ЖИВОТУ ПРЕ И ПОСЛЕ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ

У Пожаревцу је у уторак, 24. децембра, пред великим бројем посетилаца изведена представа „Живот је најлепше и највеће чудо које нам се у животу догађа“, који је написала Молина Фотез Удовички, директорка Драме у Народном позоришту у Београду, која је осмислила  ситуацију у којој жена чији је брат доживео саобраћајну несрећу слуша приче људи који су доживели трансплантацију органа и захваљујући томе живе нови живот. Уз младе особе, Ивану, Младена и Лидију, чланове Удружења „Заједно за нови живот“,  који на сцени играју себе и свој ход по мукама, значајну улогу има и глумица Љиљана Благојевић, првакиња драме Народног позоришта у Београду, са којом смо тим поводом разговарали:

 Како сте доживели ову улогу, претпостављам јединствену у вашој богатој глумачкој каријери?

– Сигурно је ово нешто што се може назвати права и нефилована реалност. Наиме, свако ко се вечерас нашао у сали доживео је једну велику истину, јер су главни протагонисти људи који су искусили шта значи бити при крају овог живота и шта значи када вам неко подари шансу да га квалитетно и безбрижно наставите. На жалост, све су то млади људи и невероватно је да и болест бира оно што је добро: младост, лепоту, доброту…

 Како је дошло до сарадње са Удружењем „За нови живот“ и реализације представе?

– Чланови Удружења су са пројектом дошли у Национални театар. Молина ме је позвала и питала да ли желим да се укључим, што сам без размишљања прихватла, јер најмање што човек може да уради је да одговори позиву када је таква ствар у питању, имајући у виду да је представа узбудљива, потресна и – неопходна.

Представа у Пожаревцу изведена је на позив Савета за социјалну политику Града, уз подршку Министарства здравља и Хемофарм Фондације

 Имајући у виду да сте врхунски професионалац, како су текле припреме и рад са натрушчицима који се појављују у представи?

– Они су професионалци и јунаци свог живота, као што сам ја професионалац у свом послу и то је био спој. Не може човек да остане равнодушан на ту њихову храброст и они су збиља јунаци. Своју храброст и јунаштво пренели су на сцену, те је мени из тог угла било тешко. Чини се, теже него њима. Постоји старо правило да је глумцу најтеже бити на сцени са децом, животињама и аутентичним људима који играју себе. Кажете: натуршчици. Но, они нису натуршчици, они су главни протагонисти, а ја сам се са те стране трудила да „не сметам“, али да будем ту као професионална подршка њиховим истинитим животним судбинама.

 Да ли осећате да ће представа пробудити недовољно развијену свест о значају донорства?

– На жалост, увиђам да смо ми народ лишен сваке емпатије и мени је тога жао, јер је мото свакодневице тужан и гласи „Усе и у своје кљусе“. Но, ако се само један једини човек освести и после представе и трагичних прича ових младих људи на сцени каже: „Да, ово вреди! Тако треба!“, онда је то велики помак ка успеху и развоју племените идеје донорства и очигледне потребе. Потом, полако „крунити“ јер ништа не може нагло. Нисмо ми на том цивилизацијском нивоу, али треба неговати и веровати – ако не верујемо, тек тада нећемо ништа постићи.

 Имате ли прилику да се са младим људима који учествују у представи срећете и дружите.

– Ивану знам од раније јер су јој родитељи запослену у нашем позоришту и упозната сам од првог тренутка са трагедијом и позитивним исходом трансплантације. Преко ње сам упознала и Младена и Лидију и у повременим дружењима разговарамо о свим темама, а понајмање о болести, јер зашто враћати филм. Живот иде даље, а они су млади људи пред којима је сада нови живот.

 Да ли сте ви донор?

– За сада нисам, што не значи да нећу бити. Једино не знам да ли ме у томе може спречити лимит година. Знам много људи који су наставили живот захваљујући донорству и то је више него хуман чин. Човек би морао бити спреман да помогне другом човеку који вапи у циљу наставка живота управо донорством.

 Влада Винкић