2018-04-29T12:53:57+02:00 29. априла, 2018. 12:53 |

Злати се тамјаника

У ПОСЕТИ ВИНАРИЈИ МАНАСТИРА БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ  КОПОРИН

Манастир Копорин је 56 километара удаљен од Пожаревца. Налази се крај саме Велике Плане, смештен је у удолини између брежуљака који наговештавају близину Шумадије. Припада Браничевској епархији. На гостопримљив  позив Његовог преосвештенства епископа пожаревачко – браничевског, др Игнатија Мидића, новинари и сниматељи неких од медија из Пожаревца имали су прилику да га посете половином априла. Био је и побусани понедељак, други дан малог Ускрса, када се посећују гробови преминулих да се уреде, „побусају“ и озелене.


           Питомим зеленилом је окружен и манастир Копорин. Са горње стране падине је виноград:

           -Овај манастир је и раније имао мали виноград, али је био јако стар и после бомбардовања, 1999. године је био захваћен неком болешћу и морали смо да га истрсимо, започео је причу домаћин, епископ пожаревачко – браничевски. – Предложио сам игуманији и сестрама да направимо нови на овом терену који је јако добар за виноград.

                                                   АУТОХТОНЕ СОРТЕ

           Тако је, чот по чот, лоза по лозу, уз много труда никао виноград на 7 хектара да упијајући сунце рађа слатки род, грожђе:

           -Ми овде имамо аутохтоне сорте нашег поднебља као што је, од белих тамјаника, а од црвених прокупац. То су сорте којих нема нигде више и које су се навикле на овај терен и изградиле одбрамбени систем и не треба много да се штите. Гајимо и друге сорте, ризлинг, каберне, совињон, али оне морају више да се штите и прскају, наставља владика. Доста нам помажу мештани из околних села у раду, помажемо и ми њима, добри су људи и знају око лозе. Наравно, када имате виноград под засадом, морате имати и део за прераду и тако смо овде саградили винарију и потрудили се да буде у истом стилу као манастир.

           Зграда је заиста потпуно уклопљена у амбијент и са врха пуца поглед на тек олисталу лозу. На улазним вратима у дуборезу урађен лик Светог Трифуна, заштитника виноградара.

 


Задужбина Деспота  Стефана Лазаревића

           Манастир Копорин са црквом Светог Стефана припада Браничевској епархији Српске православне цркве. Манастирску цркву је подигао Деспот Стефан Лазаревић, син Кнеза Лазара почетком XV века у знак захвалности што је остао жив у битки код Ангоре 1402. године. У цркви се налазе мошти Светог деспота Стефана пронађене 1977. године испод фреске са његовим ликом.

           Од 1958. године Копорин је женски манастир којим сада управља игуманија, мати Агнија. Манастир је непокретно културно добро – споменик културе од великог значаја. 

 

           Винарија је мала, капацитет јој је 50.000 боца вина, што је добро јер тако може да се контролише квалитет. Не без поноса, владика каже да се овде производе врхунска вина специфичног укуса. Чистоћа у винарији и при преради грожђа мора да буде такође врхунска, температура у подруму уједначена, а за чување вина се користе дрвене бачве, никако иноксиране посуде. Тек када одстоји довољно, пребацује се у стаклене флаше. Свако вино иде на анализу и тек онда у промет. Међутим, вина из Копорина се не продају у комерцијалном смислу на тржишту као роба у продавницама. Количине су мале и они који желе да их купе и пробају могу да их потраже у манастирима или црквеним продавницама у пожаревачко – браничевској епархији. Винарија манастира Копорин је иначе, регистрована у Министарству пољопривреде и ко зна, пошто су вина јако тражена, можда се нађу и у слободној продаји једног дана.

 

Причешће

Причешће спада у једну од седам Светих Тајни. Врхунац љубави и заједништва између Бога и човека јесте Света Тајна Причешћа. У тој тајни под видом хлеба и вина хришћанин прима право Тело и праву Крв Господа Исуса Христа. Као што су обичан хлеб и обично вино потребни Причешће спада у једну од седам светих тајни. Врхунац љубави и заједништва између Бога и човека јесте света тајна причешћа. У тој тајни под видом хлеба и вина хришћанин прима тело и крв Господа Исуса Христа. Као што су хлеб и вино потребни за окрепљење човекова тела, тако је причешће у виду хлеба и вина окрепљење душе хришћанске.

 

           Различитост је нешто што је плус за вино, враћа епископ браничевски, др Игнатије Мидић причу на аутохтоне сорте тамјанику и прокупац. Владика зна јер потиче из породице винара из Кнез Села крај Ниша:

           -Мој отац и мајка су имали винограде. Отац ми је био одличан винар и ја сам као мали радио у винограду и подруму. Знам те неке старе технологије како се прави вино, а није ми страна ни обрада винограда. Некада се све радило ручно, сада је другачије, велики су комплекси и користе се пољопривредне машине.

           -Вратити се природи, каже испраћајући госте епископ пожаревачко –браничевски др Игнатије Мидић. Бринути о природи која је творевина Божија је наша обавеза и не смемо је занемаривати. Тако испуњавамо заповест Божију.

                                                                                                       Д. Деурић

                                                                                            Фото: В. Милић