Пред нама неколико кутија пуних фотографија, исечака из новина, медаља, признања, спортских заставица, најавних плаката за утакмице а крај нас Златко Глишић-Глиша, некадашњи активни играч и потоњи кошаркашки тренер и судија. Разгледајући слике и читајући новинске текстове пролази кроз главу: читав спортски живот дуг пола века у две картонске кутије. За некога сурово, некоме духовито, нама сјајна потка за причу и сећања о спорту, пожаревачкој кошарци, догађајима на терену и ван њега. Док улажемо труд да са црно белог фотоса препознамо ликове који стоје под кошем некадашњег Стадиона малих спортова, од саговорника сазнајемо да је рођен 1961. године у породици оца Славка и мајке Љубице и да је стасавао уз сестру Љубицу, касније врсну рукометашицу.
– Одрастао на углу Сремске и Книћанинове и највише времена са другарима проводио на пољанчету недалеко од данашње зграде Медицине рада. Како је 1970. године, након победе Југославије на Светском превенству у Љубљани кошарка била невероватно популарна, на том простору смо на бандеру поставили импровизовану кош таблу и почели да играмо. Највише сам играо са рођацима Спасом и Зораном Црним као и комшијом Пајом, сећа се Глишић који је у то врме похађао основну школу Доситеј Обрадовић.
-Уз школу и пољанче, друга кућа нам је био Стадион малих спортова у центру Пожаревца који је важио за магично место окупљања не само нас који смо волели кошарку, већ и одбојкаше, рукометаше, љубитеље малог фудбала. Слободан сам да данас, након толико година кажем да смо сви ми, клинци, баш на том месту од старијих упознали не само спорт већ и другарство, поштовање, живот… Ми који смо били заљубљеници кошарке, најпре смо гледали редовне тренинге, потом рекреативне а сами чекали да заврше па по асфалтном терену који је опо гашењу рефлектора осветљавала улична сијалица играли до неких 10 – 11 сати увече, говори о том времену наш саговорник који је по основној завршио Техничку школу у Костолцу и по одлуженом војном року запослио се као ТТ монтер, посао који и данас обавља.
Златко Глишић је у озбиљне кошаркашке воде ушао још као ученик седмог разреда основне школе у „Младом раднику“ где је прве правилне кораке у спорту који је обожавао учио од тренера Слободана Бобија Миљковића.
– Тада сам са суиграчима стекао много знања и поштовања према спорту као начину живота, и свом првом тренеру Бобију остао захвалан на свему што сам савладао. Најпре сам био део пионирске селекције а потом играо кадетску и јуниорску лигу тадашњег Браничевског и Подунавског региона. Углавном смо били у врху и остваривали солидне резултате. Наравно, било је ту и бољих екипа, јер су имали боље услове за рад, сећа се Глиша који је први међу својим саиграчима ушао у први тим Младог радника као 11. играч.
– На утакмице ван Пожаревца најчешће ме је возио Тома Јаничић, сјајан и квалитетан кошаркаш првог тима. Играо сам на позицији бека и био сам лепо прихваћен од старијих играча. Тренери су нас учили техници, али су неки међу нама попут Зорана-Кезе и Мирослава-Исе радили смо индивидуално. Рецимо, ја сам у дворишту имао бетонкси плато и до изнемоглости вежбао све што су на терену радили Мока Славнић, Драган Кићановић: продужени двокорак са леве и десне стране, предње промене и слично. То сам радио јер на тренинзима нисмо имали времена за финесе, говори нам Глишић који је активно у првом тиму Младог радника играо од 1975. до 1991. године и додаје:
-Мени је била велика част што сам играо са некадашњим легендама пожаревачке кошарке попут доктора Зорана Гаговића, Ненада Јовановића Шемпе, Томе Јаничића и својим тренером Миљковићем. Касније се моја генерација млађих играча у којој су били Кеза, Спаса, Иса… спојила са старијима и свима остаје у лепом сећању игра са Тасом, Србом, Пером Лиловићем, Жићом Марадоном, Богољубом -Бозом, Ненадом Караџићем, „звездашем“ који је играо једну сезону са нама. Наравно, много лепих сећања остаје и на бројне добре људе који су оставили срце и дубок траг на кошаркашком небу Пожаревца попут Беље Гњатића, Смиљка и њима блиских.
Глишић је као играч био редован на сваком тренингу и како сматра, бар је три пута више претрчавао терен од других играјући несебично асистирао и жаргонски речено био радилица. Још као активан играч почео је да асистира у Школи кошарке Младог радника у којој је координатор био наставник Михајло Илић а потом самостално наставља тренерски рад у школи „Вељко Дугошевић“. Иако је у то време могло да се ради само са искуством, Златко завршавм тренерску школу и стиче звање оперативног кошаркашког тренера. Како сазнајемо, тренерски семинари су обавезни за мађе категорије и сениоре а усавршавање је у почетку било тешко јер данас је довољан интернет на коме су доступне све актуелности. У посебном сећању му је 1996. година када је пратио рад чувеног професора Аце Николића чије је тренинге редовно посећивао изаписивао све до детаља. Наиме, мали број људи је могао да присуствује тренинзима које је Николић водио, то је за нашег саговорника била велика част и искуство непроцењиве вредности.
-Када је о мом тренерском раду реч, веома драга ми је генерација 1966/67 коју сам спремао за школска и окружна такмичења а потом сам био тренер пионира, кадета и јуниора. Током 1993. године званично сам почео да водим Кошаркашки клуб „Пожаревац“ који је у такмичењу пионирске „McDonalds“ лиге побеђивали „Црвену звезду“, „Чукарички“, „БАСК“… Били смо у групи са београдским екипама које су биле веома јаке, а из те генерације проистекли су сјајни играчи попут Милоша Гаговића који је прешао у „Партизан“, Ивана Стефановића („Хемофарм“), Бобана Брсановића („Црвена звезда“, ФМП) и много њих који су потом направили сјајне каријере као Петар Радојчић и Предраг Ђуран, истиче Глишић који је завршио и судијску школу остајући упамћен по томе што је три деценије био судија чувеног Новогодишњег кошаркашког турнира у Пожаревачкој гимназији.
ЕЛАН У СЕЋАЊУ НА ПРОТЕКЛА ВРЕМЕНА
Током 2002. године са другом и саиграчем Зораном Стојановићем-Кезом Глишић оснива школу кошарке „По Баскет“ која ради у Пожаревачког гимназији и школи „Краљ Александар Први“. Деца су остваривала успехе и пионири су убрзо постали прваци округа, било је успеха са кадетима и на свим надметањима „По Баскет“ је био у врху. Такмичења су избацила а површину доста добрих играча. Мешу којима Глишић истиче Илију Ђоковић који је био повремени репрезентатвица и Младена Стојановића за кога везује анегдоту:
-Младенов отац је Зоран Стојановић, тренер и суоснивач Клуба тако да сам ја имао задатак да га уведем у кошарку. Наиме, Младен у почетку није прихватао оца, можда јер је према њему био строжији, тако да сам ову обавезу преузео ја. Већ након припрема у Брзећу он је почео редовно да долази на тренинге код оца али и код мене, уз осмех прича Глишић који тренутно није активан због обавеза на послу али и телесне тежине, а ако га здравље послужи по одласку у пензију има намеру да поново окупи децу и ради с њима.
-Велика подршка су ми супруга Маја и ташта Надежда, али посебан елан дају ми сећања на протекло време проведено на кошаркашком терену. На крају морам да истакнем и један проблем са којим се пожаревачка кошарка сусреће одувек. Наиме, када играч дође до неког ниво, а то је трећа година средње школе, деца се спремају за факултет оставе кошарку а ми губимо читаве генерације играче. За сада не видим неко озбиљно решење а највећа мана је да због тога таворимо у Српској лиги. Тога је било и у моје време, али је постојала нека енергија која је покретала појединце да и током студија не запоставе спорт у родном граду. Живо се сећам како је Младен Ничић, иако студент у Нишу сваког петка долазио, тренирао и играо за тим а недељом или рано понедељком враћао се на студије, а тако су радили и Пера Лиловић, Срба и Баја, са сетом вели Глишић али оптимистички закључује:
-За тренерски рад са најмлађима не постоји посебна формула и све је исто као и са одраслима. Све долази временом и радом. Ја се радећи са децом осећам толико млађим да су ми колеге често замерале када се понекад спустим на ниво најмлађих. По мени, никада не треба да будеш строг и да са најмлађим играчима будеш уз раме. То је довољно за поверење, ново знање и откривање евентуалног талента које дете носи у себи. Успех ће доћи сам по себи.
Влада Винкић
