Три основне тачке у којима је наша саговорница имала снажан животни ослонац су педагошки, културни и историјско-истраживачки рад. Као педагог остварила се у непосредној настави, културни миље свог родног краја неговала је реализујући небројено манифестација и акција док је истраживања преточила у књиге и часописе. Неизоставно је поменути њен осећај за стих и ликовни израз, јер као аутор потписује и ова дела. Иако је последњих деценија слике и звуке родног краја заменила Београдом, из душе јој из дана у дан извиру лепа сећања на хомољске године живота које последњих месеци лагано претаче у аутобиографију под радним насловом „О вама и нама“, јер се у њој кроз период од 50 година обимно помињу и други људи са којима сам сарађивала.
Зорка Кнежевић је рођена у селу Орешковица крај Петровца на Млави у породици Ивковић. Отац Михајло био је трговац који се жељан знања током радног века самостално образовао. Мајка Десанка потицала је свештеничко учитељске породица Добросављевић.
– Невероватно лепо детињство. Упркос чињеници да је то време материјалног немаштва, духовно богатство нас је подржавало да идемо даље. Заједништво природе и људи је нешто што снажи тако да смо ми деца уз игру и дружење равноправно делили како лепе тако и тешке тренутке. Поносна на тај део живота касније сам многе своје песме посветила свом селу, казује Зорка Кнежевић и додаје:
– Посебно се сећам учитеља Драгана Јовићевића који је у нас уткао не само основе обавезних школских предмета, већ и основе животног пута.
А животни пут ју је одвео најпре у Петровац на Млави у коме је окончала основно а у Гимназији средње образовање, потом у Београд где стиче диплому Више педагошке школе и у Ријеку, из које се враћа са дипломом Пегадошког факултета. Најпре је као наставник радила у родној Орешковици, потом и другим хомољским селима.
– Како је мој посао био такав да образујем друге ја сам се и на тај начин едуковала. Без обзира на дипломе, читав радни век сам се школовала јер је тада уз државне испите све било прилагођено усавршавању а семинари и стручни скупови су пратили професионалне и друштвене токове. Ја то скупа зовем просветитељство, како је рекао професор Јеротић: „Просветитељство, то је стална тежња напретку“. Како сам посао обављала широм земље, стицала сам сазнања о различитим обичајима, људима, традицији, култури…што је немерљиво богатство. У свему томе сам увидела да је најважнији човек за државу, посебно Србију – сељак. Он је одувек земљу обрађивао, славу славио и ратовао, са поносом истиче госпођа Зорка.
МИСИЈА ОБРАЗОВАЊА И КУЛТУРЕ
Уз образовну мисију, наша уважена саговорница је дуги низ година испредала културну нит. Најпре је то било при Културно-просветној заједници Петровца на млави а потом Културно-просветној заједници Србије и Савезу аматера Србије. У родном крају оставила је драгоцени траг у покретању и реализацији бројних акција чија су окосница образовање и кулутра које су редовно пратила јавна снимања и директни радио и телевизијски преноси, што је у то време била права реткост.
– Армија младих људи који певају, играју, глуме, пишу стихове… То је немерљиво. Чак смо окупљали и таленте који су живели и радили у иностранству подржавајући њихов таленат. Доста времена сам провела и на Косову одакле имам много записа, прикупљених докумената и фотографија. Радо се сетим времена када сам дошла у Културно-просветну заједницу Петровца на Млави јер су се видици и простори отварали све даље и даље. Петровац је тада био јединствен јер се радило у свим селима. Рецимо, 1971. године у оквиру Конгреса културне акције Србије у Витовници, најмањем селу Општине, сазидали смо и отворили Дом културе, што је преносила и телевизија.
Како каже: „Ако волите своје село како треба, онда ћете и све друге заволети“.
– Један од људи који је оставио снажан утисак на мој рад је професор петровачке гимназије Бранко Лазић, који нас је усмеравао и од кога смо много тога понели кроз даљи живот. Драгоцени сарадник током мог рада у Петровцу био је Радиша Драгојевић који и данас чини корак више у области културног прегалаштва, мултиетничког живљења и очувања традиције. Такође, Емило Костић је драго име кога се радо сећам. Он је био сликар графичар и професор гимназије несебичног и широког погледа на бројне сфере живота и стваралаштва, сећа се наша саговорница.
ПОДРШКА ДРАЖА ОД СВАКОГ ПРИЗНАЊА
За ангажовање и рад Зорка Кнежевић је небројено пута награђивана. Посебно истиче Октобарску награду општине Петровац на Млави којом ју је даривао родни крај и највише признање просвете и културе у Србији: Вукову награду.
– Када су на моју адресу почели да пристижу телеграми са честиткама, опчињена њиховим бројем и потписницима из многих крајева земље, осетила сам да је то веће признање од саме Вукове награде, уз осмех говори госпођа Зорка.
Када је о књижевном раду Зорке Кнежевић реч, вреди истаћи да је 2000. године објавила збирку песама „Небо над огњиштем“ а седам година касније књигу за децу „Пингвин и маслачак“ које је Министарство кулутуре Републике Србије откупило и поклонило свим библиоткама у земљи. Једно од значајних дела наше саговорнице је књига коју је сврстала у својеврсну завичајно-поетску географију. У питању је књига „Пред вратима Хомоља“ која представља специфичан путоказ кроз овај део Источне Србије
– Занимљива књига је „Предели сећања: Петровац на Млави“ коју чине утисци и сећања људи који су боравили или макар једном посетили градић на Млави. Међу њима су књижевници Мома Димић, Срба Ињатовић и Добица Ерић, новинар Јован Алексић, сликарке Шемса Гавран Капетановић и Деса Керечки, професор Бошко Карановић, политичар Душан Чкребић… Дело је настало тако што сам на бројне адресе упутила писмо исте садржине: „Били сте у Петровцу на Млави. Петровац се Вас сећа. Да ли се Ви сећате Петровца? Напишите макар само једну реченицу о томе.“ Нису сви, али је 30 људи одговорило, што је било довољно да се начини ова јединствена књига, говори Зорка Кнежевић, која је потписала и репрезентативну књигу „Златни споменар матураната петровачке Гимназије“, која није само летопис, већ читав историјат школства овог краја.
Дане које проводи у Београду стварајући своја и читајући дела других стваралаца, Зорка Кнежевић често улепша телефонским разговорима са људима из родног краја и како каже, увек се труди да помогне Орешковици. Задовољство јој представља и сарадња са часописом „Орфеј са Млаве“ који излази у Каменову а немерљиву подршку у раду има од ћерке Јелице.
– Кроз живот, уколико нешто желите да постигнте, важно је направити корак. Потом ће се све ићи својим током. Оно што сам учинила у родном крају је само једна кап онога што се догађало, али је важно да је свака кап, па и та моја, допринела да један својеврстан океан знања, културе и традиције буде за нијансу богатији, закљујује Зорка Кнежевић.
Влада Винкић
