Као градитељ препознатљив је широм браничевске епархије као аутор бројних иконостаса, као сликар пописао је небројено црквених живописа и класичних ликовних радова, док се рестаураторска делатност Звонимира Стевића може мерити деценијама ангажовања. Рођен је 1949. године у Касидолу у породици Живорада и Данице Стевић.
-Моја породица била је својеврсна комуна. Деда, солунац, увек је био на челу стола, и његова реч се поштовала. Знало се ко где седи, ко говори а ко слуша, ко шта ради током дана, прича Звонимир који је до петог разреда основну школу похађао у суседном селу Баре а потом путовао у Пожаревац где је наставио образовање у школи „Његош“. Како се одлучио за занат обраде дрвета, завршио је тадашњу Школу ученика у привреди, слободно време проводио у културно-уметничком друштву у Касидолу и рано почео да привређује помажући своје домаћинство,
– Заправо, још као дечак ишао сам са оцем, гледао како ради, учио и помагао му. У време када због притиска власти и тортуре комунистичке идеологије није било пожељно ићи у цркву, отац је радио на обнови и одржавању богомоља у овом крају. Знао је све послове везане за градњу, обраду дрвета, молерај а посебно га је издвајао таленат који је, као и мој деда, имао за добро и веома квалитетно цртање и сликање. Остало ми је урезано у сећању када је својевремено био ангажован на обнови манастира Тумане. Радио је на иконостасу и осликавао. На жалост, тај иконостас није сачуван, али сам ја много година касније радио у истој богомољи где сам направио двери и осликао их, сећа се Звонимир својих првих корака у свету уметности, јер оно што је радио квалитетом и визуелним доживљајем далеко надмашује класичан занат.
Наш саговорник се оженио у 18. години, увећавши и до тада велику породицу која је бројала 10 чланова, тако да је свој таленат, знање и снагу искористио за одлазак у иностранство. У намери да побољша кућни буџет, пут га је најпре одвео у Аустрију.
-Неколико година радио сам у Бечу. Била је то фирма која је одржавала зграду Бечке опере а ја сам био ангажован на изузетно захтевној рестаурацији древних делова. Посебно ми је у сећању период пред светски познати Новогодишњи концерт. Тада наша екипа долази у прелепи амбијент који због специфичности потреба мора да добије нови изглед: постављали смо панеле са паркетом, мењали читаву позорницу за присуство извођача и ту сваки детаљ мора бити на месту, сазнајемо од Стевића који нам је пренео и своје импресије са неколицине поменутих концерата којима је присуствовао.
Звонимир је потом свој таленат обраде дрвета и рестаурације применио у Швајцарској, где је радио на обнови многих старих и законом заштићених објеката, двораца, амбасада и конзулата.
-Обрада дрвета је веома захтевна, посебно када се ради рестаурација. То су сати, дани, недеље па и месеци ангажовања. А било је ту рада на степеништима, прозорима и вратима непроцењиве вредности и дубореза старим на стотине година. И када се све заврши, у правом смисли речи врата када се отворе или даска на коју се стане – не сме да зашкрипи, уз осмех вели Звонко из Касидола, како га многи знају.
Управо тако смо и ми сазнали за њега, у време када је потписник ових редова радио на рубрици „Цркве и манастири браничевске епархије“. Наиме, у великом броју обишлих богомоља, на питање ко је радио иконостас, трон, ко је осликавао зидове, рестаурирао, добијали смо одговор: „Звонко из Касидола!“. Разговарајући овом приликом са њим, посебно нас је занимало колико траје израда иконостаса.
– Све зависи од захтева и величине. Недавно сам за једну цркву радио балдахин изнад трона у барокном стилу са позлатом који је веома захтеван и специфичан, тако да је време трајања рада релативно. Посебно захтевно је радити детаље попут латица, гроздова, листова, што ни једна машина не може да уради већ само длето и чекић у зналачким мајсторским рукама са пуно знања, стрпљења и талента.
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ: ОД УЉА ДО ВАЈАРСТВА
Говорећи о сликарском ангажовању, видевши Стевићеве радове очигледно је да спада у праве мајсторе који се огледа готово у свим техникама: од класичне оловке на папиру, преко акрила, уља, графике све до вајарства. Ту су портрети, природа, окружење, осећања… Сликарство је учио од оца, много научио из књига, али је Божији дар основа. У кући има скроман радни просто из кога излази много радова, а како каже његове слике не настају у миру, већ брзо уз својеврсну жустрину сопствене нарави.
-У време када су деца била мала, породично смо одлазили на море, и то су били дани када сам радећи портрете формата 22х30 на шеталишту отплатио све трошкове летовања. Када је о портретима реч, први великих димензија и први у низу је портрет чувеног пожаревачког доктора Хермана, док сам до данас на платно пренео небројено ликова, говори Стевић који сликарско знање и вештину преноси и на велике површине.
– Између осталих, осликао сам западни зид цркве Свете Петке у Бусију за коју сам са сином Драганом радио иконостас са мобилијаром. Такође, поносан сам на пројекат цркве Преноса моштију Светог оца Николаја у родном Касидолу за коју је статику радила фирма из Смедерева, радио сам икoнoстaс цркве Светих 40 мученика у Барама, док уз бројна ангажовања желим да поменем и идејно решење за спољну фасаду манастира Решковица. Сви лукови које сам осмилио за цркве цртао сам слободном руком. Како ти срце куца тако иде и линија јер она мора да буде продуховљена, каже Звонимир Стевић који неретко сопственим рукама започне зидање цркве коју је осмислио.
Уметничку црту породици Стевић давала је сада почивша Звонкова супруга Јоргованка, која је била добар сликар и песник. Свет обраде дрвета наставља син Драган који руководи фирмом „Stolarts“ у Касидолу док је и кћер Драгана пошла очевим стопама осликавајући цркве, и тренутно завршава цркву Рођења Пресвете Богородице у Сиракову.
Звонимиру су Драган и Драгана подарили петоро унучади на које је веома поносан, јер се труде да попут свога деде, све што могу ураде сами без много ослањана на друге, водећи се кроз живот сопственим радом, трудом, талентом и Божијом помоћи.
Влада Винкић
