2020-06-09T12:35:07+02:00 9. јуна, 2020. 12:34 |

Донорство – више од хуманости

НАЦИОНАЛНИ ДАН ДОНОРА

Почев од 2016.године у Србији се 6.јуна обележава Национални дан донора као подсетник на све оне чији су органи спасили неколико живота, али и чињеницу да оних којима је донорство једини спас тренутно има око 2000. Удружење „Заједно за нови живот“ посебно на овај дан апелује на људе да верују у процес трансплантације а најбољи доказ за те тврдње је неколико стотина трансплантираних пацијената којима су органи пресађени у нашим центрима. 


– Подсећамо да је донирање органа знак хуманости, солидарности и племенитости којом једна особа исказује жељу и намеру да након смрти донирањем органа помаже тешко оболелим особама, истиче наш суграђанин Младен Тодић, председник Удружења „Заједно за нови живот“, млади човек који је и сам искусио невоље болести и благодет трансплатнације.

Подаци говоре да су у Србији најдуже листе чекања за бубрег на којој је 800 људи, на здраву  јетру око 40, а за трансплантацију срца чека 28 пацијената. 

  Младен Тодић

– Србија тренутно има 6 донора на милион становника, што је недовољан број, јер је потребно 10 донора. До тог броја ће се стићи само ако будемо свој став заснивали на чињеницама да се органи узимају само у случају сигурне мождане смрти, да су листе чекања јединствене и да приоритет имају најугроженији пацијенти, да су тимови за трансплантацију спремни 365 дана у години, 24 часа дневно и да броје по неколико десетина људи, да  постоје прецизни медицински параметри за компатибилност донора и примаоца, да један донор може спасити и до 8 живота, објашава Тодић закључујући:

-Зато се сви трансплантирани пацијенти свакодневно сете својих донора, иако их не познају, захвални што им је продужен живот, а породице донора осећају да је њихов најмили на неки начин наставио да живи.

СРЦА ПОРОДИЦА ДОНОРА ЗРАЧЕ ПЛЕМЕНИТОШЋУ

Поводом Националног дана донора, разговарали смо са младим Ваљевчанином Живаном Перићем. Он је након борбе са болешћу, септембра 2019. године добио нову јетру, а самим тим и нови живот. Девет месеци касније каже:  

-Тај четврти дан септембра био је препун емоција: да ли сам више био срећан или уплашен, вероватно никада и нећу докучити. Дан суза и осмеха: сузе и страх што је, можда, крај;  осмех и срећа због новог почетка. У мом случају била је срећа, јер је све протекло како треба, говори нам Живан који је само захваљујући племенитости породице донора добио другу шансу:

– Људи који ме не познају били су храбри и дали у правом смислу део себе, нешто најдраже… Сваки дан мислим на њих и молим се, како за себе и своју породицу, тако и за те одважне и дивне људе. 

Живан Перић

Живана питањем на тренутак враћамо у време пре трансплантације.

– Пре трансплантације било је много проблема, болова, ишчекивања, медицинских испитивања, и никада се не зна шта носе наредни дан и нове анализе.  Храна нема укус, ноћ нема краја. Све је напето попут струне: ослушкује се телефон за потенцијални позив на трансплантацију. Надам се сваког тренутка, молим се  и непрестано  запиткујем себе да ли ћу дочекати нову шансу, нови живот, нове победе…

У таквом окружењу Живан је имао велику подршку породице али и тима лекара на челу са проф. др Ђорђем Ћулафићем, без којих не би могао да се избори и сам себи улије нову снагу у исцрпљен организам. А, потом…

– После трансплантације, све се мења… Као да сам доживео ново рођење. Све је било неописиво лепше, добијало смисао, одвело на стазу живота којом сам почео да корачам баш као у најлешим сновима, говори овај храбри младић. 

Уз велику срећу, подршку породице, залагање лекара и племенитом срцу породице донора, он је прескочио готово недостижан праг између првог и другог живота .

– Након свега што сам прошао са своје 23 године увидео сам да никада не треба одустајати. Свако има нову шансу која ће се кад-тад указати. Само треба бити упоран, стрпљив и храбар, закључује Живан Перић кога сада очекују она обична животна искушења са којима се здрави људи свакодневно суочавају.

Влада Винкић