Сарач је занатлија који израђује предмете од коже, најчешће ручно и пошто нису серијски и индустријски, уникатни су. То су седла, кајаси, каишеви, опасачи, футроле за ватрено оружје, новчаници…
У радњи Синише Маринковића, последњег и јединог пожаревачког сарача, све мирише на кожу. Тај, готово заборављени мирис у ери пластике, враћа много година, деценија чак, уназад. Буди сећања на радње и излоге пренатрпане свакаквом кожном робом у Улици Лоле Рибара, ту код аутобуске станице испред опанчара и садашњег Синишиног локала. Кожни каишеви, торбе и друга галантерија се наручивала или поправљала у Пожаревцу у другој половини прошлог века и код Мирка сарача, господина љубазног осмеха са радњом поред саме кафане „Чикош“. Још раније, пре него што је срушена и уступила место вишеспратницама, сарача је било и у самој Табачкој чаршији. На једној од радњи је писало име Љубисава Миливојевића, кума Синишиног оца. Кумство за причу Синише Маринковића није пресудно, али је додирно место са избором сарачког заната.
Синиша је инжењер прехрамбене технологије. Ближи се четрдесетој, а радну каријеру почео је прво у „Бамбију“ преко агенције, па је онда добио „прави“ уговор, али:
-Имао сам проблема са леђима и онда сам отишао из „Бамбија“ због здравствених разлога. После сам радио на бензинској пумпи, па у „Идеи“ када је отворена у Пожаревцу. Тако од једног до другог, док нисам нашао коначно посао у својој струци као технолог. Запослио сам се у „Панефину“. Радио сам тамо, али је плата почела да касни и када сам видео да „нема леба у пекари“, отишао сам и пријавио се на Завод за запошљавање. Тамо су ме упутили на обуку за предузетнике, односно самозапошљавање, прича нам Синиша.
БАЈКЕРСКИ ПРСЛУЦИ И ОПРЕМА ЗА КОЊЕ
Тада још није помислио да би могао да постане сарач, мајстор старог заната. У глави му се врзмала сасвим друга идеја. Да отвори кафић за бајкере јер и сам воли и вози мотор. Међутим, у Заводу за запошљавање добија информацију да држава, у оквиру програма самозапошљавања не подржава угоститељство и трговину већ производне и услужне делатности. То сазнање га је довело корак ближе бављењу кожом:
-Сетим се, прича, да су двојица старих бајкера, која су шила кожне бајкерске прслуке, престала да раде и да ја могу да се прихватим тог посла. Тако од овог, који је отишао у иностранство купим нешто алата… Сетим се и да је отац нашег кума имао радњу у Табачкој чаршији, повежем то, контактирам кума који је електроинжењер, али је од оца научио све да ради и одлучим да направим сарачко – кожарску радњу јер знам да тога овде нема… Конкуришем код Завода, добијем од „Хелпа“ машину и кренем да радим.
Синиша Маринковић је полако савладавао сарачки посао радећи у свом стану са регистрованом делатношћу и продајући робу на „бувљаку“. После две године од Министарства привреде РС је добио сертификат за ручне радове и старе занате и једини је који га има у Браничевском округу. Са сертификатом старог заната, под повољнијим условима је од Града Пожаревца закупио локал у Поречкој улици код аутобуске станице у децембру прошле године. Једино ту у Пожаревцу могу да се поправе старе добре квалитетне ствари од коже или купе нове ручно рађене. Синишина сарачка машина и сигурна рука шију кожу дебљине 1,5 сантиметара и поправљају сву опрему Коњичког клуба „Кнез Михаило“ и Ергеле „Љубичево“. Такође, и понеки каиш за електричну гитару и црни бајкерски прслук повезујући тако сигурним „штепом“ стара и нова времена.
Д. Деурић