– Најлепши тренутак учитељског позива је први сусрет са ученицима, њиховим бригама и страховима, као и надом да ли ће њу или њега учитељица највише да воли. Прво радно место било је у мом родном месту Пожежену, где сам радила заједном са својом некадашњом учитељицом. Било је то моје најлепше и најдрагоценије искуство! Та деца су сада успешни образовани млади људи. Своју љубав, упорност и знање сам , надам се, успешно пренела на њих, овим реченицама почиње наш сусрет Сузана Јовановић, професор разредне наставе у Основној школи „ Краљ Александар Први“ у Пожаревцу.
Наш разлог за разговор са Сузаном био је специфичан начин идеје за наставу на даљину коју је са колегиницом Јеленом Радоњић-Стефановић припремила, применила и релизовала. Наиме, током ванредног стања и наша саговорница се попут хиљада колега широм Србије фокусирала да сво до сада стечено знање и искуство ђацима пренесе на адекватан начин у складу са њиховим интересовањима, поштујући редовни план и програм, али уз мале дораде.
– Осетила сам да би чињеница да су друштвене мреже „окупирале“ скоро сваку пору живота како нас старијих, тако и деце, могла бити занимљива, односно прихватљив начин преношења знања и рад са овом старосном групом. Бројна стручна усавршавања са једне и огромна везаност деце за друштвене мреже и савремене технологије са друге стране дали су ми идеју да такозвани „часови на даљину“ могу бити не само едукативни већ и забавни и интерактивни. То је био покретач да осмислим начин рада, приредим занимљиве презентације, урадим анимације и филмове што је резултирало чињеницом да деца код својих куће нису била ускраћена ни за љубави, ни за знања, ни за пажњу, објашњава Сузана Јовановић наглашавајући да је посебан акценат ставила на часове математике: њих је презентовала путем посебних видео лекција, док је сваки њен час почињао као у школи – оглашавањем звона.
УМЕСТО ТУРИЗМОЛОГА ПОСТАЛА УЧИТЕЉИЦА
Сузана је рођена 1977. године у пожаревачком породилишту и са задовољством, срца пуног сећања, осврће се на безбрижног и срећно детињство у Пожежену, на место њеног одрастања уз породицу која јој је пружила максималну љубав и пажњу. Прелепа лета и хладне зиме на обали Дунава, уз другаре из пожеженски сокака оставили су дубог траг у њеном животу, тако да слушајући бројне анегдоте из тог времена схватамо да њена професионална одлука да се бави педагошким радом са децом – није без основа. Често је знала да после игре са другарима на својој тераси поређа столице, замисли мноштво ученика пред собом и тако – држи часове.
Но, животни ток је, попут тока велике европске реке уз коју је сазревала, у њеном случају мењао правац:
– Основну и средњу школу завршила сам у Великом Градишту, после које сам уписала Вишу Туристичку школу. Чињеница опевана и у песмама да је Дунав наше море, а Градиште, бајковито оличење мирне и успаване варошице, што је „без шминке“ овековечено и у ТВ серији „Више од игре“ уз оближње Сребрно језеро била су снажан темељ да се определим за туризам и све његове благодети. Ипак, година проведена уз предмете везане за ову привредну грану била је довољна да себе не препознам у овој области: победила је ипак љубав према деци и педагогији, објашњава Сузана, која уместо да настави другу годину, креће из почетка: уписује Педагошки факултет у Јагодини.
Како ју је овај позив привлачио још у детињству, са успехом и лакоћом савладава предмет за предметом и улази у професионалне тајне падагошког рада. На жалост, животне околности често су непредвидиве, тако да тешка саобраћајна несрећа на дуже време одлаже Сузанине студије и у време тешког опоравка схвата значај породичне подршке и љубави. Потом са великим ентузијазмом завршава студије и почиње да ради у Основној школи у Пожежену, док је последњу деценију у Основној школи „ Краљ Александар Први“ у Пожаревцу.
Током досадашње пегадошке каријере највећи период је провела као учитељиа у Продуженом боравку…
– Одатле носим многа лепа и топла искуства. Оно што ми је у том периоду мамило и осмех и сузу била је жеља деце да што дуже остану у школи. Ове школске године, захваљујући одлуци директора школе Горана Сегера и помоћника Наташе Николић-Гајић, заједно са својом колегиницом Јеленом Радоњић-Стефановић добила сам част да будем учитељ у првом одељењу целодневне наставе у овој школи, говори Сузана Јовановић која улаже труд се да своју љубав, знање и упорност на један тих и искрен начин преноси на ђаке од којих је сваки прича за себе, а у свакој причи централна тема – љубав.
Животни, односно радни мото јој је „сјај у оку“ који је, како каже, нашла у искреним и радозналим дечијим погледима.
-Нико није искрен као деца, њихова љубав је чиста, њихов осмех једина награда, а усвојено знање немерљиво богатство. Уосталом, није случајна реченица: „Ко има част и срећу да са децом буде, сетно се осмехне кад погледа људе..“, закључује Сузана Јовановић.
Влада Винкић