2017-04-30T12:11:43+02:00 30. априла, 2017. 12:11 |

УСПЕШНИ МЕЂУ НАМА: НАТАША ПЕТРОВИЋ, Траг будућим генерацијама

natasa PКако нам  у првом тренутку није било лако да ли да Наташу Петровић сврстамо у иконописце, дуборесце, уметнике, видевши шта све настаје под њеним вештим рукама, без размишљања смо уз њено име додали епитет – мајстор дубореза. Наташа је рођена у Рановцу крај Петровца на Млави, и спада у ред особа нежнијег пола пред којом груби комади дрвета постају прелепи детаљи из живота и природе која нас окружује. Самоука, уз помоћ мало алата и много воље и вере, давно уснулим и сувим деловима ораха или храста дарује нови, несумљиво лепши живот.

– Чињеница је да сам одрасла у породици у којој се отац Драгиша бавио столаријом, и тај посао, обрада дрвета, уопште, сматрао се мушким послом.  Моја интересовања током завршних разреда средње трговачке школе била су везана за архитектуру и археологију. Нисам уписала ни једно ни друго, али ме је срце повукло ка породичним коренима: обилазећи Сајам намештаја у Београду, видела сам комад намештаја украшен изрезбареним ружама.  У тренутку сам схватила да то могу и сама, и већ сутрадан сам набавила алат неопходан за дрворез, а од оца узела даску припремљену за његов столарски рад. Инспирацију сам налазила у мајчиним чипкама и гобленима, ипак, није све ишло тако лако као што изгледа, прича нам Наташа о својим почецима.

Slika br. 1Непуних годину ипо дана по Наташа је имала прву самосталну изложбу у Галерији Српске куће у Пожаревцу, што је била и својеврсна прекретница у раду и ангажовању. Под длетом и чекићем настају разноврсни радови специфичне уметничке вредности и визуелне лепоте: од стилског намештаја до иконостаса, док се неретко лати и израде икона:

– Сликање икона је, такође, моје велико задовољство. Док радим на њима, осећам се опуштено, а свака урађена икона је за мене нови подстрек и елан.

У разговору са Наташом откривамо да јој је велики подстрек у раду дао позив за рад иконостаса за цркву Свете Петке која се налази у Бондију, североисточном предграђу Париза:

– Све је било као сан. Просто нисам могла да верујем да ћу управо ја радити иконостас ову српску светињу која окупља наше људе који су далеко од родног краја, сећа се Наташа догађаја из 2008. године. – Наравно, на овај рад сам прионула са великом озбиљношћу, и после неколико месеци је постављен и освештан.

Са пажњом разгледамо фотографије појединих Наташиних радова и дивимо се вредним и нежним рукама које су у дрвету израдиле полијелеј за цркву у селу Исаково крај Ћуприје, Владичанску столицу која се налази у истом месту, врата за Саборни храм Христовог васкрсења у Подгорици, витрине, столице и столове, розету за врата једног ресторана у Петровцу….

Радила сам и за цркву Светог Марка у Панкову, цркву у Јагодини, кивот  намењен моштимаSlika br. 3 деспота Стефана Лазаревића за прославу 500 година манастира Манасија, говори нам Наташа. – Управо сада радим тринаести иконостас намењен цркви Светог Захарија и Јелисавете која се налази у Лучици. Бог ми је подарио таленат и ову вештину, и ја их користим да кроз ова дела оставим траг у времену намењен будућим генерацијама.

Наташа Петровић поседује сопствену радионицу у којој уз помоћ супруга и осталих чланова породице израђује намештај од масивног дрвета, стилски и црквени намештај, ради рестаурацију икона и рамова. Како са поносом каже, за свој рад добила је и благослов од Његовог преосвештвенства епископа пожаревачко-браничевског господина Игнатија Мидића.

Велику захвалност дугујем не само породици која ме подржава, већ и свим људима добре воље који су ми саветима и сопственим искуством помагали да свој таленат усмерим на прави начин.

Како на крају разговора сазнајемо, Наташа Петровић ових дана очекује сетрификат надлежног министарства, уз помоћ кога би своје знање преносила ђацима у школи или путем приватних часова. На радост њену, и свих нас!

Влада Винкић

Фотоси: Архива Наташе Петровић