Један од овогодишњих добитника Октобарске награде Града Пожаревца је доктор Владан Ђулаковић, професор и директор Високе техничке школе струковних студија у Пожаревцу. Када је о педагошком раду реч, од првог дана улаже напоре не би ли, обучавајући и усмеравајући кроз практичан приступ раду, студенте што квалитетније припремио за будући самосталан рад. Аутор је бројих стручних радова, и члан једног броја стручних асоцијација, програмских одбора научних скупова и стручних публикација, што је допринело да ове године понесе највише признање које Град додељује појединцима.
Владан се радо сећа година детињства које је проводио у улици Драже Марковића у центру Пожаревца, где је уз сестру Бојану (данас Тодоровић) одрастао у породици оца Радисава, дипломираног инжењера пољопривреде и мајке Наде, дипломираног фармацеута.
– Наше надалеко чувено калдрмисано царство са једне стране било је оивичено такозваном Пилићарском пијацом, а са друге Пионирским тргом. По калдрми смо се тркали, на Пилићарској пијаци чекали у ред за љуљашку и клацкалице, док смо на Пионирском тргу ишчекивали сунце да осуши баре, не би ли играли фудбал. Посебно, али ретко задовољство било је када на том велико простору гостује циркус, који је у нама будио неки нови и несвакидашњи свет, прича Ђулаковић о својим дечијим годинама.
Похађао је Основну школу „Доситеј Обрадовић“, после које са успехом уписује и завршава Гимназију и одлучује се за студије на Пољопривредном факултету у Земуну.
– Имао сам афинитета ка природим наукама, а на факултету је управо основан смер Водопривредне мелиорације. Уз учење, слободно време највише сам посвећивао спорту, а током прве године у Студентском граду тренирао сам борилачке вештине. Колеге и ја смо, у зависности од месечних финансија, закупљивали сале или терене и играли фудбал, рукомет и кошарку. Из времена студирања радо се сећам одлазака на планину, скијања или пешачења, а ова пасија ме „држи“ и данас, сећања су на студентске дане.
По завршетку студија, Ђулаковић почиње да ради у пожаревачком Заводу за пољопривреду „СТИГ“, а имајући у виду да су се у овој институцији редовно одвијали огледи на терену, студиознији приступ струци усмерава га и ка другим гранама пољопривреде, али и да се пријави за одлазак на специјализацију у Италију. Занимљиво је да је од бројних стручњака широм тадашње Југославије, одабрано само троје: Весна Почуча из Београда, Давор Ромић из Загреба и Владан Ђулаковић из Пожаревца, који по окончању двогодишњег учења и усавршавања стиче звање магистра.
Повратак у родни град га везује за тадашњу Вишу техничку школу.
– Краће време наставио сам да радим у Заводу „СТИГ“, а директор Будимир Арсенијевић предложио је да пређем на Вишу школу где нејпре почињем да предајем предмете из области ратарства, јер су он и тадашњи професор Душан Ковачевић сматрали да стечено знање треба да преносим будућим генерацијама, сећа се Ђулаковић.
Почев од 1992. године у Вишој техничкој школи Владан Ђулаковић је обављао функцију шефа одсека и помоћника директора. Не напуштајући студенте и наставу, две године је био заменик директора предузећа „Храстовача“ док је од 1999. године директор Више техничке школе у Пожаревцу. Докторира на Пољопривредном факултету у Београду 2012. године када добија звање доктор биотехничких наука које учвршћује његово усмерење ка образовању нових кадова.
– Последње две деценија ова институција је квантитативно и квалитативно имала низ трансформација, тако да данашња Висока техничка школа струковних студија предстаљава савремену образовну институцију која је према стручном рангирању увек била међу првих пет у земљи. Ова пожаревачка школа је одувек на најбољи начин сарађивала са сродним институцијама, професори прате најсавременије светске трендове, објављују стручне радове, примењују новине у настави, док је Висока техничка школа чланица Техничке академије струковних студија у Београду. Вреди поменути да је ова пожаревачка институција реализовала бројне пројекте Министарства и Европске уније, да је домаћин бројних стручних саветовања и скупова, али и да редовно издаје зборник радова својих професора, а све скупа представља изузетну основу за даљи развој и усавршавање, објашњава наш саговорник.
Доктор Владан Ђулаковић је аутор већег броја научно – стручних радова објављених у зборницима научно стручних скупова и у часописима. Руководилац је и учесник више домаћих и међународних пројеката и студија, док као професор на Виској техничкој школи струковних студија у Пожаревцу држи наставу из предмета: Мелиорације земљишта, Агроекологија, Увод у агрономију, Специјално ратарство. Такође, предаје на специјалистичким студијама и ментор је већег броја завршних радова студената. Као директор школе настоји да доприноси међународној размени стручних и практичних знања са Румунијом, Грчком, Мађарском, Републиком Српском, Словачком…За ангажовање, успешан рад и сарадњу, добитник је многих признања. Уз овогодишњу Октобарску награду Града Пожаревца, веома му је драга Повеља поводом 150 година постојања Савеза инжењера и техничара Србије.
Уз редовне активности на послу, Владан Ђулаковић посвећује време и бројним другим занимљивим активностима које, делом, дотичу његову профестионалну област, а делом су плод секундарног интересовања. Био је председник „Народне технике” – Савеза организација за техничку културу Пожаревац, члан је Савеза друштава инжењера и техничара Пожаревац, један је од оснивача Аграрног фонда, а потом и потпредседник Фонда за развој пољопривреде Града, судски је вештак за пољопривреду и ревизор пољопривредних задруга… Када је о спорту реч, председник је Скупштине Рукометног клуба „Пожаревац“, у екологији, члан је уређивачког одбора часописа „Сфера“, док у области политике обавља функцију одборника Скупштине града Пожаревца.
Бројне обавезе тешко да дозвољавају слободно време.
– Трудим се да поподневне или вечерње сате проводим у породичном и кругу пријатеља. На жалост, због професионалних обавеза, немам времена за хоби, но када се за то нађе времена, са супругом Горданом на неколико дана одлазим на планину где се, у зависности од годишњег доба посвећујем љубави из студентских дана – скијању или шетњи планиским обронцима. Ипак, мене и супругу посебно радују сусрети са ћеркама Јованом, која живи ван граница Србије и Јеленом која је у Београду, и по струци су обе – стоматолози.
Влада Винкић